Sanjati na nemačkom
|
Hiljade mladih Roma koji su godinama živeli u Nemačkoj ne uspevaju da se adaptiraju posle prisilnog povratka u zemlju koja više nije njihov dom
U kafiću u Bujanovcu, siromašnom gradiću na jugu Srbije, blizu granice sa Kosovom, grupa mladih Roma ćaska na nemačkom.
Svi su rođeni ili su dugo živeli u Nemačkoj, gde su se njihove porodice preselile devedesetih godina, da bi se potom vratili u Srbiju. Neki od njih su se vratili dobrovoljno, a neki su deportovani.
Devetnaestogodišnji Enis Demirović još se seća šoka po dolasku. "Plakao sam danima", kaže on. "Nisam mogao da se pomirim sa tim da sam sve izgubio; ovo je bio neki drugi svet."
NA GRADILIŠTU U BUJANOVCU: Enis Demirović
Enis izgleda "trendi". Kosa mu je prošarana plavim pramenovima, u uhu ima veliku minđušu. "Svi su mi dobacivali: ‘Vidi ovog Ciganina, šta umišlja da je’", kaže on. "U Nemačkoj me niko nije pitao ko sam i nikome nije smetalo kako izgledam."
Enis je završio osnovnu školu u Vupertalu, ali po dolasku u Srbiju nije nastavio školovanje, kao ni većina druge dece povratnika. "Nisam znao jezik i plašio sam se svega", seća se on.
Dok sedi u kafiću sa prijateljima, Enis izgleda opušteno. Na gradilištu gde nosi džakove sa cementom osmeha nema.
Gradilište se nalazi u delu grada u kojem većinom žive Romi, punom siromašnih i oronulih kuća. Većina povratnika završava upravo u takvim kućama i naseljima, ne samo u Bujanovcu.
Enis kaže da niko iz njegove porodice nema stalno zaposlenje, ali odbijaju da mole za posao. "Sada nisam toliko tužan, ali istinski sam srećan jedino kada razmišljam o Nemačkoj. I ponekad sanjam na nemačkom. Sanjam da se vratim."
Na hiljade mladih Roma koji su se vratili ili su vraćeni u Srbiju mogu da ispričaju slične priče.
Nakon što su u Nemačkoj ostavili dobre škole i udobne stanove i vratili se u zemlju čijeg su se jezika jedva sećali, ovde uglavnom žive u izolaciji, neretko i u beznađu. Za neke od njih, jedini izlaz je u kriminalu. Za druge, u samoubistvu.
Mada je usvojila strategije za pružanje pomoći povratničkim porodicama, i mnoge nevladine organizacije realizuju sopstvene kratkoročne programe u istoj oblasti, za finansiranje dugoročne reintegracije nema dovoljno sredstava.
Vratite se dobrovoljno – inače...
Devedesetih godina je nekoliko stotina hiljada ljudi napustilo Srbiju bežeći od siromaštva i ratova, a većina je otišla u zemlje EU.
Mnogi su tamo zatražili azil, ali čak ni oni kojima je zahtev za azil odbijen nisu bili primorani da se vrate u Srbiju, zbog nestabilne političke situacije i sankcija uvedenih protiv Miloševićevog režima.
Posle pada Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000, situacija se promenila. Srbija je u nekoliko sledećih godina sa većinom zemalja EU potpisala ugovore o readmisiji, prihvatajući tako obavezu da primi natrag svoje državljane koji više nisu ispunjavali uslove za produženje boravka.