Iskustva iz emigracije (1)

U tom stavu se može primetiti jedna protivrečnost između doživljaja stanovništva koje je ostalo i onog koje je otišlo – nedostatak sredine i balansa o tome kako se vidi i doživljava život u inostranstvu. Ovi u matici ga hvale na sav glas, a oni tamo negde ga kude – naravno ima malo onih u matici koji se povode pričama onih „srećnika“ što su otišli pogotovo kada ovi požele da se vrate. Međutim, u pitanju je subjektivan doživljaj pri kojem je istina negde na sredini, ali ipak svako izabere da veruje u ono šta mu najviše odgovara.

Kako sam imao priliku da prođem kroz gotovo sve faze, hteo sam da se osvrnem na svoje iskustvo koje se uglavnom odnosi na borbu sa samim sobom pre nego sa životom u inostranstvu. Ko je čitao članak o kulturnom šoku, prepoznaće i sve faze. Pritom bih da napomenem da je ovde opisan moj lični doživljaj situacije koji nema za cilj da bude objektivan (ni da verno prikaže život u nekim zemljama) već da predstavi probleme pojedinca u dijaspori kada se nađe u situaciji da stvarnost ne odgovara njegovoj idealnoj predstavi o boljem životu napolju.

Odlazak

Zašto ljudi odlaze? Najčešće zbog „teškog“ života, a kako je to poprilično apstraktno onda za svakog to znači nešto posebno. Nekima je pitanje preživljavanja, nekima stvar prestiža, a meni je bila prilika da napredujem u svojoj struci. U Srbiji sam počeo da radim kao UNIX administrator i interesovale su men neke tehnologije koje su u Srbiji bile neisplative te niko nije za njih ni znao (uglavnom). Teškoća mog života se svodila na to da nisam bio u prilici da napredujem na poslu u pravcu u kojem sam hteo niti da se bavim tehnologijama koje sam voleo. Povrh toga nad glavom mi je kružio bauk vojske, a kako sam odlučio da batalim fakultet i nedostatak formalnog obrazovanja kompenzujem radnim iskustvom onda bi mi godinu dana bačenih na vojsku (tada nije bilo civilnog služenja) bio ogroman hendikep…. ili se sve to meni tako činilo. Kao što rekoh, svakome je lični problem najveći, pa je tako bilo i meni.

Moj odlazak je bio veoma sličan kao što je kolega Mitrović opisao u svojim člancima, te bih taj deo izostavio. Samo bih napomenuo jedan karakterističan momenat. Ja o Češkoj nisam imao nikakvu predstavu osim da su ih ‘68 nagazili Sovjeti i da navodno prave najbolje pivo na svetu (Plzenjsko). Drugi su mi pricali da su Česi strašno kulturni i da je Prag mnogo lep. Kakva god da je bila ta priča, meni je bilo sasvim sve jedno, a delovalo mi je kao plus.

Ono šta je karakteristično, a vezano za to nepoznavanje zemlje u koje se ide je to očekivanje da će u zemlji u koju odlaziš sve da bude isto kao i u zemlji iz koje dolaziš samo mnogo bolje. Svi, pa i ja, razmišljaju o mogućnosti da se zaradi i o tako nekim apstraktnim stvarima kao što je dobar život (a šta je to, to je već lični doživljaj), ali dobra većina propusti da porazmisli malo o kulturi društva u koje ide, mogućnosti za integraciju, o jeziku, društvenom životu, a o stvarima kao što su klima i hrana da ne govorim.