Kod konja

E, a kad smo već kod heroina, ili horsa, onda je zanimljiva nedavna izjava Jelene Dragićević, inače majke narkomana, koja je za ovu drogu rekla „da kod zavisnika koji je koriste ubija sve emocije, pa čak i one koje su gajili prema najbližima". Sin Jelene Dragićević se lečio u rehabilitacionom centru „Crna Reka", koji je pre nekoliko meseci došao u središte medijske pažnje kada su objavljene fotografije na kojima je otkriven jedan od metoda u odvikavanju od droge, a sastojao se od batinanja, tačnije od udaraca lopatom po zadnjici. Ubrzo po objavljivanju slika ove jedinstvene metode odvikavanja, javnost je prvi put saznala za starešinu „Crne Reke" Branislava Peranovića, koji nije bio originalan samo po tome što je blagoslovio specifično skidanje s heroina u svojim rehab ordinacijama, već i po „harli dejvison" motociklu, proslavljenom u kultnom filmu „Goli u sedlu". Pet meseci posle ove afere, nakon koje je usledila promena pravila rada ovog centra, šestoro bivših štićenika je umrlo od overdouza, a veliki je broj i onih koji su napustili kamp i ponovo se vratili konzumiranju droge. Roditelji štićenika kažu da je to posledica popuštanja discipline u centru, tačnije odustajanju od fizičkog kažnjavanja, još tačnije - zakopavanju lopate. Analizirajući ove poslednje epizode vezane za „Crnu Reku", sasvim je jasno da je u Srbiji još jednom potvrđena tačnost izreke da je „batina iz raja izašla". Potpuno je onda normalno i na kraju srpski, da se u našoj zemlji „metadon" i njegovi derivati ne smatraju tako uspešnim u borbi s heroinom, kao obična batina koja je sredila sve, pa zašto ne bi i apstinencijalnu krizu. Zašto Srbi oduvek veruju u batinu ili, još tačnije, u čvrstu ruku? I zašto Srbi veruju u samo jedan kraj i jednu ulogu batine, iako izreka kaže „da batina ima dva kraja"?

U svim oblastima života koje dotiču prosečne Srbe tražila se čvrsta ruka. Kako u politici, tako i u sportu. Srpski liberali s Markom Nikezićem na čelu, koje je Tito smenio optužujući ih za tehno menadžerstvo i prozapadne stavove, i pored svih mitova koji su ih pratili, nikada nisu uživali toliku popularnost kao Aleksandar Ranković. Srbi su oduvek voleli nekog s čvrstom rukom, nekog ko drži batinu, a u tim fantazijama nekoliko decenija najbolje je prolazio Ranković, sinonim za srpskog pandura i čovek čija je sahrana, tačnije veliki broj ljudi na njoj, bila jedna od inicijalnih kapisli za antibirokratsku revoluciju i dolazak Miloševića na vlast. Uoči raspada Jugoslavije, na rafovima ponude raznoraznih scenarija za izlazak iz krize, Srbi nisu odabrali evropski put Ante Markovića. Bilo je to meko i neopipljivo, iako su bili opipljivi televizori i šporeti koju su građani masovno uzimali, istresajući za njih konvertibilne Antine dinare. Život nije televizija, a ni televizori, reći će tada Srbi, pa će izabrati Slobodana Miloševića, čoveka koji će upravo preko televizije rušiti svoje protivnike i cementirati svoju vlast. Podržaće ga i u uklanjanju Ante Markovića, kojeg će se mnogi setiti u devedesetim, dok su razvlačili svoju mesečnu platu od 10 maraka. Uz Miloševića je dobro išla i brkata vojna figura, kako se verovalo opasnog oficira Blagoja Adžića, koji je trebalo pučistički da smeni mlitavog Kadijevića i armijskom batinom uredi stvari u zemlji. Nije baš bio mali broj onih koji su sanjali i priželjkivali vojni udar i prelazak vlasti u vojne kandže, „pa nek se onda zajebava neko s vojskom ako sme".