Aleksandar, oda životu
|
Kada su penzioneri Mara i Tomislav Vulić iz Trebinja sa osmogodišnjim sinom stali pred dr Aleksandra Ljubića, direktora Beogradskog instituta za ginekologiju i akušerstvo, on nije ni pretpostavio da su pred njim sudionici jedne od njegovih najdramatičnijih ljudskih i profesionalnih priča. A da je dečak, koji je tako smelo upro pogled u doktora, upravo po njemu i dobio ime.
Dovoljno je bilo da Vulići kažu: Ovo je naš Aleksandar, ona beba koju smo iz muke i s mukom dobili, a koja nas je vratila u život - pa da se oko njih okupi deo tima koji se pre osam godina zajedno sa Marom sedam meseci borio da ona u poznim godinama, posle vantelesne oplodnje koju je obavio doktor Ljubić - ponovo postane majka.
Nekoliko godina pre toga, najsurovija sudbina pogodila je Vuliće. Ostali su bez dvojice sinova. Zoran (25) je stradao na kućnom pragu 1996, na Nikoljdan, krsnu slavu Vulića. Tri godine posle, u saobraćajnoj nesreći kod Šapca, poginuo im je sin Jovan (28). Za Maru i Tomislava život je postao pakao.
- Očajni, premetali smo po glavi kako dalje. Živ si, a u stvari mrtav. A, pod zemlju ne možeš. Teku dani i noći. Ne osećaš ništa osim bol. U očajanju odlučimo da probamo nemoguće:da ponovo dobijemo dete - priča kroz suze Tomislav Vulić koji je zakoračio u osmu deceniju (72).
Stvarno je to bilo pokušati nemoguće - Mara je tada imala već 51 godinu i bila je ozbiljno bolesna, a Tomislav 64. U Institutu za ginekologiju i akušerstvo, svi koji su tih sedam meseci, dok su se sa Marom borili za njenu prinovu, još se sećaju trenutka kada su Vulići stigli u Institut.
- Došli su, skrhani bolom, nosili su auru nesreće oko
Nekoliko godina pre toga, najsurovija sudbina pogodila je Vuliće. Ostali su bez dvojice sinova. Zoran (25) je stradao na kućnom pragu 1996, na Nikoljdan, krsnu slavu Vulića. Tri godine posle, u saobraćajnoj nesreći kod Šapca, poginuo im je sin Jovan (28). Za Maru i Tomislava život je postao pakao.
- Očajni, premetali smo po glavi kako dalje. Živ si, a u stvari mrtav. A, pod zemlju ne možeš. Teku dani i noći. Ne osećaš ništa osim bol. U očajanju odlučimo da probamo nemoguće:da ponovo dobijemo dete - priča kroz suze Tomislav Vulić koji je zakoračio u osmu deceniju (72).
Stvarno je to bilo pokušati nemoguće - Mara je tada imala već 51 godinu i bila je ozbiljno bolesna, a Tomislav 64. U Institutu za ginekologiju i akušerstvo, svi koji su tih sedam meseci, dok su se sa Marom borili za njenu prinovu, još se sećaju trenutka kada su Vulići stigli u Institut.
- Došli su, skrhani bolom, nosili su auru nesreće oko
sebe - seća se dr Ljubić. Urađene su obimne pripreme i Mara je smeštena na odeljenje visokorizične trudnoće, koju su pratili problemi sa crevima, povišenim šećerom, krvnim pritiskom. Ali njena želja da ponovo rodi bila je toliko jaka da joj je dala neku neverovatnu snagu. Dala je i meni.
Mara se sada priseća koliko su joj bila teška ta prva tri meseca. Jedan lekar joj je savetovao da prekine trudnoću, jer će je, kako je govorio, ova ubiti. „Pa, ja sam, doktore, već mrtva“, odgovorila mu je. „A, ovo dete ne dam. Ne dam da nam se ugasi kućni prag“, govorila je.
- Idemo Maro samo napred, podržavao me dr Ljubić. Ma, Bog je na nebu, a on je na zemlji. Čudo je od čoveka. Kada sam išla da se porodim, samo mi je rekao: „Ne brini, sve će biti u redu.“ I ja sam mu verovala. I tako je i bilo. Rodi se zdrav i prav Aleksandar. Vratio nam je život.
Kad su Tomislavu javili da se Mara porodila, skinuo je crninu, koju je nosio pet godina, i otišao na grobove svoje dece.
- Rekao sam: dragi moji sinovi, da Bog da da vam više nikad u crnini ne dođem. Onda sam tek krenuo sam u Beograd.
Mara se sada priseća koliko su joj bila teška ta prva tri meseca. Jedan lekar joj je savetovao da prekine trudnoću, jer će je, kako je govorio, ova ubiti. „Pa, ja sam, doktore, već mrtva“, odgovorila mu je. „A, ovo dete ne dam. Ne dam da nam se ugasi kućni prag“, govorila je.
- Idemo Maro samo napred, podržavao me dr Ljubić. Ma, Bog je na nebu, a on je na zemlji. Čudo je od čoveka. Kada sam išla da se porodim, samo mi je rekao: „Ne brini, sve će biti u redu.“ I ja sam mu verovala. I tako je i bilo. Rodi se zdrav i prav Aleksandar. Vratio nam je život.
Kad su Tomislavu javili da se Mara porodila, skinuo je crninu, koju je nosio pet godina, i otišao na grobove svoje dece.
- Rekao sam: dragi moji sinovi, da Bog da da vam više nikad u crnini ne dođem. Onda sam tek krenuo sam u Beograd.
Dodaj komentar