Prepoznao oca u tekstu o streljanjima 1941. godine

Samo nekoliko dana pre prekjučerašnjeg objavljivanja teksta „Ratni album fotografa Vermahta” u „Politici” Dušan Mišković, (74) penzioner iz Valjeva, pričao je svom sinu Jovanu, što inače retko čini, o velikom stradanju civila tokom nemačke odmazde u Šapcu u jesen 1941. godine. Kad su u ponedeljak u tekstu došli do rečenice, odnosno detalja „da je u džepu jednog mučenika pronađena duvanska kutija po kojoj ga je prepoznala njegova žena”, naprosto su se skamenili. Zagonetni tajac je potrajao sve dok se Dušan nije osmelio i kazao sinu i ukućanima da je taj mučenik njegov otac Borisav Mišković, iz sela Mačvanskog Belotića.

Kada smo juče posetili Dušana, on je na početku napravio jednu malu ispravku i kazao da je na ekshumaciji i prepoznavanju zemnih ostataka streljanih u Šapcu početkom juna 1945. godine bila Borisavljeva majka Mara, a ne supruga.

– Tog dana sam ja sa babom pošao u Šabac, i dobro se sećam, iako mi je bilo 10 godina, velikog broja rodbine postradalih koja je pristigla iz svih krajeva Mačve. Partizani nisu dozvoljavali da se kuka i nariče. Kada su pred babu izneli omanji drveni sanduk sa šakom kostiju i malo odeće na pokojniku, ona ga je lagano podigla, a iz nekog od džepova ispala je metalna duvanska kutija. Iako je kutiju rđa dobro pojela baba je znala da je to njen Borisav, jer se dobro seća tabakere na kojoj je bila ugravirana kraljevska porodica. Verovatno da je nju dobio dok je služio vojsku u Kraljevoj gardi u Beogradu. Ali pošto smo bili sirotinja nismo imali novac da kupimo drveni i limeni sanduk, umesto Borisavljevih posmrtnih ostataka dobili smo nekakav broj koji smo u međuvremenu zagubili. Njegovo telo sa tabakerom sklonili su sa strane, a baba je uspela po jeleku i šeširu da prepozna i svog starijeg sina Zdravka, odnosno mog strica od kojeg je takođe morala da se oprosti nemim pogledom. Borisavu kada je doveden na stratište bilo je 25, a Zdravku 36 godina – priseća se Dušan.