Skupe studije za znanje koje nikome ne treba
|
Mobilnost studenata po bolonjskom procesu podrazumeva da bar 20 odsto njih učestvuje u studentskim razmenama. U Srbiji je ove godinu na razmenu otišlo svega 600 studenata od ukupno 90.000, što je manje od jedan odsto. Ta razmena, inače, mora da bude dvosmerna.
Sprovođenje bolonjskog procesa u Srbiji odrađeno je kozmetički, suštinske promene su izostale. Nema mobilnosti studenata, čak ni unutar naše zemlje, da ne govorimo o inostranstvu. Loša strana reformi su i neprimerene naplate školarina – kaže za „Blic nedelje“ Nebojša Milić, predsednik Studentske unije Srbije.
Školarine su danas, prema njegovim rečima, potpuno neprimerene standardu građana naše zemlja. Na pojedinim fakultetima, kao što je Ekonomski fakultet u Novom Sadu, uvedene su participacije studenata, bez obzira da li su na budžetu ili samofinansirajući, gde se od njih traži da učestvuju u plaćanju putovanja profesora.
– Kozmetičkim promenama omogućeno je samo uzimanje novca od studenata, a da se na univerzitetima u Srbiji suštinski ništa nije promenilo. Znanja koja studenti dobijaju na fakultetima su i dalje su nekonkurentna i zastarela. Studenti koji završavaju fakultete ne odgovaraju potrebama tržišta rada – objašnjava Milić.
Kamen spoticanja u reformi visokog obrazovanja predstavlja to što još nije urađen nacionalni kvalifikacioni okvir, da se tačno definiše koje kadrove i za šta školujemo.
Srbija se zemljama potpisnicama Bolonjske deklaracije priključila 2003. godine, a sve sa ciljem da se naš obrazovni sistem prilagodi evropskom, da student može studije da započne na jednom, a da ga završi na drugom fakultetu (recimo u inostranstvu). Umesto da se odmah nakon potpisivanja deklaracije pristupi ozbiljnom poslu, vreme je trošeno na političke priče i načelne rasprave, tako da su protraćene dragocene godine za pripremu reformi. Ozbiljan pritisak na fakultete stigao je s odlukom da svi fakulteti moraju proći akreditaciju s novim programima.
– Većina fakulteta je mehanički podelila studije na dva ciklusa, tri plus dva ili četiri plus jedan, bez suštinskih promena na nivou programa, organizacije, metoda, uslova studiranja. Formuli četiri plus jedan pribegli su fakulteti koji nisu hteli da se odreknu programa i načina rada, pa je master peta godina bukvalno nakalemljena i na brzinu programski „sklepana“ – priča prof. dr Gordana Zindović-Vukadinović, koja je godinama radila na inovacijama u obrazovanju.
Prema njenim rečima najveći problem je nastao na nivou programa, odnosno kako napraviti jednosemestralne ispite, a godinama su pravljeni brojni glomazni predmeti prema profesorima ili potencijalnim profesorima.
– Opet na brzinu, po principu makaza, pristupilo se ovom poslu. Glomazni predmeti nisu preispitani, pretreseni, funkcionalno redukovani, već su samo iscepkani na više manjih ili je višak gurnut u takozvani master program – kaže ona.
Predrag Ložetić iz Centra za obrazovnu politiku kaže da je u reformi visokog obrazovanja napravljen pomak, ali da se očekivalo da to što je urađeno bude kvalitetnije.
– Veliki problem u reformi visokog obrazovanja je i to što sistem finansiranja ne prati reformu. Država novac izdvaja po zastareloj uredbi, tako da je finansiranje master studija još neregulisano – kaže Ložetić.
Školarine su danas, prema njegovim rečima, potpuno neprimerene standardu građana naše zemlja. Na pojedinim fakultetima, kao što je Ekonomski fakultet u Novom Sadu, uvedene su participacije studenata, bez obzira da li su na budžetu ili samofinansirajući, gde se od njih traži da učestvuju u plaćanju putovanja profesora.
– Kozmetičkim promenama omogućeno je samo uzimanje novca od studenata, a da se na univerzitetima u Srbiji suštinski ništa nije promenilo. Znanja koja studenti dobijaju na fakultetima su i dalje su nekonkurentna i zastarela. Studenti koji završavaju fakultete ne odgovaraju potrebama tržišta rada – objašnjava Milić.
Kamen spoticanja u reformi visokog obrazovanja predstavlja to što još nije urađen nacionalni kvalifikacioni okvir, da se tačno definiše koje kadrove i za šta školujemo.
Srbija se zemljama potpisnicama Bolonjske deklaracije priključila 2003. godine, a sve sa ciljem da se naš obrazovni sistem prilagodi evropskom, da student može studije da započne na jednom, a da ga završi na drugom fakultetu (recimo u inostranstvu). Umesto da se odmah nakon potpisivanja deklaracije pristupi ozbiljnom poslu, vreme je trošeno na političke priče i načelne rasprave, tako da su protraćene dragocene godine za pripremu reformi. Ozbiljan pritisak na fakultete stigao je s odlukom da svi fakulteti moraju proći akreditaciju s novim programima.
– Većina fakulteta je mehanički podelila studije na dva ciklusa, tri plus dva ili četiri plus jedan, bez suštinskih promena na nivou programa, organizacije, metoda, uslova studiranja. Formuli četiri plus jedan pribegli su fakulteti koji nisu hteli da se odreknu programa i načina rada, pa je master peta godina bukvalno nakalemljena i na brzinu programski „sklepana“ – priča prof. dr Gordana Zindović-Vukadinović, koja je godinama radila na inovacijama u obrazovanju.
Prema njenim rečima najveći problem je nastao na nivou programa, odnosno kako napraviti jednosemestralne ispite, a godinama su pravljeni brojni glomazni predmeti prema profesorima ili potencijalnim profesorima.
– Opet na brzinu, po principu makaza, pristupilo se ovom poslu. Glomazni predmeti nisu preispitani, pretreseni, funkcionalno redukovani, već su samo iscepkani na više manjih ili je višak gurnut u takozvani master program – kaže ona.
Predrag Ložetić iz Centra za obrazovnu politiku kaže da je u reformi visokog obrazovanja napravljen pomak, ali da se očekivalo da to što je urađeno bude kvalitetnije.
– Veliki problem u reformi visokog obrazovanja je i to što sistem finansiranja ne prati reformu. Država novac izdvaja po zastareloj uredbi, tako da je finansiranje master studija još neregulisano – kaže Ložetić.
Anonymous
1. Koja Bolonja crni, to je najbezobzirnije produžavanje studija sa 4 na 5 godina i pljačkaški studenata enormnim upisninama.
Dodaj komentar