Poslednja šansa
|
Dok kao krvlju zakleti Cigani još nismo postali Delije, u našim školskim odeljenjima raspored navijača je bio sledeći: 28 zvezdaša, dva partizanovca i obavezno jedan, ničim izazvan navijač Hajduka iz Splita.
Osvajali smo sve, rušili sve, a umirali samo za - Srbiju i Zvezdu. A onda je neko, gotovo preko noći, silovao istoriju. Silovao je našu učiteljicu života, i Zvezda je postala talog poljske klonje o koju su se od Džajinog odlaska češali samo oni koji su hteli da silovanog mrtvaca dodatno odžepare ili da se pored njega slikaju za uspomenu svojih netalentovanih unuka. Do juče nemoguće zamislivo se dogodilo, pa se na tribinama širom planete za „naše" navija i u dresovima koji nisu crveno-beli.
Poslednja šansa da se ovo promeni je danas, a po prvi put od navijača zavisi da li će se to desiti. Prvi put od 5. oktobra imamo priliku da odlučimo pobednika jedne utakmice, i to najvažnije u istoriji Zvezde. Da odlučimo da li želimo da Zvezdu i dalje vode šatro privrednici, politički jagnjeći brigadiri koji nam nude imaginarne milione i već čitavu deceniju u Zvezdu dovode Batistutu. Razni Kozići zbog kojih smo postali Ovčarevići i Magarići. Ili da stanemo na stranu Lukića i bivših igrača kojima je Zvezda tetovirana na duši, a ne prišivena na dresu.
Ukoliko navijači danas na skupštini ostanu uzdržani o sudbini Zvezde, ali i ove zemlje, odlučivaće delegati koji pate od mudobolje ili dvolevonogije. Ako iz bilo kog razloga ne podržimo svoje, reanimacija mrtvaca biće na kojekakvim fićfirićima i pozerima koje nisam video da krvare na „Maksimiru", koje ne pamtimo sa tribina „Poljuda", „San Sira", kojih se ne sećam da su mi pravili društvo u klečećem položaju dok su nam murijaši pendrečili bubrege u Vinkovcima, Osijeku, Nikšiću...
Ako danas ne odlučimo da sa tribina siđemo među igrače i ne damo gol u 93. minutu, bićemo jednaki krivci za pisanje nove istorije. Ovog puta one u crno-belim koricama! Plašim se da nam saučesništvo u silovanju mrtvaca ovog puta to neće oprostiti... ni očevi, ali ni unuci!