Kultura prevare

Žrtva nikada nije baš sasvim nevina. U pitanju je najčešće pohlepa, često naivnost, a katkad samo obična radoznalost i/ili nebudnost. Teško je reći šta je bilo presudnije u trenutku kada sam pre nekoliko dana mahinalno poslao jedan SMS(40 dinara) kao odgovor na poziv za učešće u nagradnoj igri. Ispostavilo se da je taj bezazleni SMSotvorio pravu Pandorinu kutiju. Naime, nije to bila nikakva „obična” nagradna igra u kojoj izvučeš neki loz sa više-manje podrazumevanom šansom na dobitak od 1:1.000.000 i čekaš da te (ne) izvuku, već klasična SMS„navlakuša” i mamipara kakvima smo neprestano bombardovani sa TV ekrana i samobilnih telefona.

Već sutra ujutro sačekala me je nova poruka sa iste adrese u kojoj je pisalo: „Probudi se! 100.000 din neće čekati!Šalji SMS na 8888 i osvoji još 400 poena! Uvećaj svoje šanse na pobedu”A, s obzirom na to da više nisam odgovarao, popodne je stiglo i novo podsećanje: „Ništa lepše od 100.000 din te ne može obradovati danas! Zato šalji jedan prazan mejl na 8888 za još 420 poena! Ovo je poslednja šansa za današnjih 100.000 din!!!” (17.30)

Propustio sam „poslednju šansu”, ali su se sudbina i organizatori lutrije pokazali velikodušnim preko svake mere i nezasluženo mi pružili novu priliku. Sutra pre podne, u pristojnih 11.32, dočekala me je nova poruka, sa gotovo pesničkom poentom: „Možeš tražiti detelinu sa četiri lista ili možeš poslati samo jedan prazan SMS ... I obradovati sebe sa još 440 poena! Izbor je tvoj” (11.32).

Nisam tražio detelinu, ali nisam ni obradovao sebe sa novih četiri stotine četrdeset poena. Lutrijski kol-centar zato u ranim popodnevnim časovima ponovo podiže ulog: „Sjajna prilika! Pogodi zamišljeni broj od jedando pet i pošalji ga na 8888! Za pogodak osvajaš čak 1100 poena. Za promašaj 450 poena!” (14.20)

Nisam pogodio, A nisam ni pogađao. Lutrijski Veliki Brat, međutim, nije bio razočaran ni obeshrabren. Zato mi je već sutra ujutro stigla sledeća poruka: „Ko rano rani 500 poena osvoji! Šalji jedanprazan SMSna 8888 i uzmi sve ove poene za današnjih 100.000 din!!!!

Nisam uranio i petsto poena osvojio. A nisam se ni napasti oslobodio. U 17.22 stiže još jedna „zadnja šansa” sa sportsko-dramatičnim završetkom: „Pobedi u poslednjoj sekundi! Šalji jedanSMSna 8888 i dodaj sebi još 540 poena!

Nisam pobedio u poslednjoj sekundi i 540 poena je otišlo u propast. Tvrd sam orah, ili, pre će biti, bezvoljan i apatičan, kao i većina građana ove zemlje, suviše često varan lažnim obećanjima i kojekakvim igrama i igricama te otud nepoverljiv prema sreći koja tako uporno kuca na vrata. Zato je sledećeg dana lutrijska ponuda ponovo uvećana, takoreći, duplirana i potkrepljena novim, egzaktnim podacima: „708 dobitnika nedeljno! To je četirisrećna dobitnika na svakih sat vremena!!! Ovo može biti tvoj sat! Šalji odmah prazan SMS... I uzmi još 1000 poena”.

Budući da opet nisamodgovorioni na ovu primamljivu ponudu, čak i kod Velikog Brata kao da su se počeli pojavljivati prvi znaci nervoze, a poruke kao da su još učestale. U 14 i 14 istog dana stiglo je: „Osvoji danas 100.000 din i 500.000 sutra!!! Počinje zlatni maraton!... Pošalji sada i osvoji 1050 poena!” A u 17.08 u igru je ubačen i među Srbljima vazda delotvoran argument „komšijske krave”: Ne čekaj da drugi dobiju! Šalji prazan SMSza još 1100 poena! Osvoji 100.000 din danas i 500.000 din sutra!”.

U trenutku dok pišem ove redove bodova je 1300 i još se ne nazire kraj ovom lancu ponude i sreće.

Šalu na stranu. Srbija je doslovno preplavljena kladionicama, kazinima, lažnim kvizovima i nameštenim igrama na sreću. Svaki srpski grad i selo danas liče na mali Las Vegas. Počelo je pod Miloševićem, a do ekstrema i, takoreći, ludila dovedeno u ovoj „demokratskoj tranziciji”. I ranije je bilo igara na sreću, državne i sportske lutrije. Ali sada se više i ne „gleda fudbal” nego se samo „prate rezultati”. Oduvek je bilo prevare i varalica – ali danas je prevara podignuta na rang principa.U savremenom sistemu vrednosti neuporedivo je veća sramota biti siromašan nego biti lopov i prevarant. Tim pre što su lopovluk i prevara – baš kao zakon i moral – u međuvremenu postali veoma rastegljive kategorije. Pre je bilo lopova i kriminalaca – danas imamo samo „kontroverzne biznismene” i „žestoke momke”. Nekada su ulični grafiti bili izraz kulture otpora i građanske neposlušnosti, a danas je za par stotina evra moguće čitav Beograd prekriti porukama tipa „Cane je nevin”, ili „Đilas tajkun”.

Ne postavlja se više pitanje o tome da li je neka informacija istinita nego koliko je „korisna”. Tako na automatima i šalterima moje omiljene Poštanske štedionice već poodavno uopšte ne mogu da dobijemna uvid stvarno stanje mog tekućeg računa nego samo varljivu „informaciju o raspoloživom stanju”, koje, naravno, uključuje i visokokamatni, za banke vrlo profitabilni „dozvoljeni minus”. A onaj ko ne želi da upada u moderno dužničko ropstvo, ko hoće da sazna, ne koliko mu je „raspoloživo stanje”, već koliko stvarnoima para na računu, e taj informaciju mora potražiti na posebnom, izdvojenom šalteru – i za nju će, razume se, morati posebno da plati.

Površno gledano, reč je, naravno, o čistom bezobrazluku. Ali kada se bolje razmisli, ima tu i neke logike. Naime, onaj ko hoće da živi od svoga rada, ko ne voli kredite i „laki keš”, ko ne želi da učestvuje u sveopštem življenju „na poček” i na tuđračun, taj je zapravo disident i otpadnik od ovog potrošačkog raja virtuelnog novca i naduvanih bilansa. A svako otpadništvo se plaća.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”