Ličnost Danas: Mihael Haneke
|
Prvi put na Kanskom filmskom festivalu, Mihael Haneke pojavio se 1997. godine sa „Smešnim igrama“ i nije osvojio nijednu nagradu. Od tada je svaki njegov dolazak na Kroazetu bio uspešan - „Code inconnu: Recit incomplet de divers voyages“ (nagrada Ekumenskog žirija, 2000. godine), „Učitelj klavira“ (Velika nagrada žirija, 2001) i „Cache“ (nagrada Ekumenskog žirija, 2005), da bi u nedelju, sa „Belom trakom“, konačno osvojio najvrednije priznanje - Zlatnu palmu.
Ovaj, veličanstveno snimljen, crno-beli film bavi se životom u jednom nemačkom mestu pred Prvi svetski rat, a mnogi su ga i videli kao najavu dolaska nacizma, par decenija kasnije. Ipak, Haneke je odmah naglasio da njegovo ostvarenje ne treba interpretirati kao priču o nacističkoj Nemačkoj, već da on govori o jednoj formi fanatizma koja se može primeniti i na islamizam ili na krajnju levicu. „Ovo je jedan trenutak u mom životu u kome sam veoma srećan, i ti, takođe“, rekao je Haneke na uručenju nagrade, obraćajući se svojoj supruzi, napominjući kako je „sreća veoma retka“.
Mihael Haneke (rođen 23. marta 1942. u Minhenu), austrijski je sineasta i pisac, čiji su roditelji (reditelj) Fric Haneke i (glumica) Beatriks Degenšild. Njegovi filmovi uglavnom se bave problemima modernog društva, a on često poteže socijalna pitanja. U svetu filma poznat je i po rečenici: „Film su 24 laži u sekundi, u službi istine, ili u službi pokušaja da se nađe istina“ - što je, zapravo, obrnuta izreka Žan-Lik Godara: „Bioskop je istina, 24 sličice u sekundi“.
Pored rada na filmu i predavanja na Filmskoj akademiji u Beču, on je radio na televiziji i u pozorištu. Haneke je na Bečkom univerzitetu studirao filozofiju, psihologiju i dramu, pošto nije uspeo u svojim ranim glumačkim i muzičkim pokušajima. Nakon što je diplomirao, postao je filmski kritičar, a ubrzo je počeo da radi i kao urednik i dramaturg na televiziji. U pozorištu je režirao brojne komade, među kojima i dela Strindberga i Getea.
Svoj debitantski film, „Sedmi kontinent“ snimio je 1989, ali je pažnju na sebe skrenuo tri godine kasnije sa „Benijevim videom“. Zbog ovog dela - u kome tinejdžer ubija devojčicu samo da bi video „kako to izgleda“, kao i „Smešnih igara“ (1997), kojima je šokirao Austriju, važi za najkontroverznijeg autora te zemlje. Na njega su uticali Kiešlovski, Tarkovski, Straub, Antonioni... ali, iznad svih, Breson. Najveći komercijalni uspeh dosad bio je „Učitelj klavira“ (2001), koji je na Kanskom festivalu dobio ukupno tri nagrade, ali i bio hit u bioskopima specijalizovanim za art filmove širom sveta.
Od 2006. godine, Haneke je debitovao i kao operski reditelj, pošto je radio Mocartovog „Don Đovanija“ za Nacionalnu operu u Parizu, a 2012. će prirediti „Cosi fan tuttle“ za Njujoršku gradsku operu.