Tako daleko

Ali, nije sve tako bajno za naše komšije. Naime, ispostavlja se da i nije toliko loše kad u Hrvatskoj tu i tamo ima Srba. Ovih dana nas bukvalno vuku za rukav da dođemo. Sudeći po broju bilborda u Beogradu, Zagreb mora da je potrošio najmanje 50.000 evra pozivajući nas da se vratimo. „Tako lepa, tako blizu", piše na tim velikim razglednicama. Čak su i sliku Dubrovnika napravili sa nekadašnjih položaja rezervista Podgoričkog korpusa.

Naravno, nema potrebe da se vraćamo u naše razrušene kuće i crkve u dalmatinskom zaleđu i Slavoniji. Tamo su turist-biroi zbog štednje smešteni u policijske stanice, pa doček i nije baš u skladu sa svetskim standardima. Na pominjanje Srba, lokalnom šefu policije zasigurno zadrhti ruka kao Tomu Henksu u „Spasavanju redova Rajana" pred krljanje sa Švabama. Posebno mu je drhtala kad je ovih dana čitao faks sa uputstvima za „širok osmeh, zlatan zub" stav kad ugleda turiste sa Istoka. Tamo stoji: „Prilikom susreta sa vozilom sa srpskim tablicama nipošto ne repetirati pištolj ili oštriti nož. Zolju ne vaditi iz gepeka. I mislite na nešto lepo, recimo na Borisa Dvornika i Batu Živojinovića u filmu ‘Most' Hajrudina Krvavca...", piše dalje u tom dopisu.

Kad malo bolje razmislim, Hrvatima je ovo poslednja šansa da sačuvaju Srbe kao turiste. Mi koji smo kao tinejdžeri upamtili njihovo more, sada smo već u kasnim tridesetim. Ako ne počnemo da vodimo našu decu u Dalmaciju, nove generacije nikada neće ostvariti tu nostalgičnu vezu sa hrvatskim morem. Naša deca već sada mnogo bolje poznaju Grčku, Tursku, Egipat i Tunis. Tamo će ih vući nostalgija jednom kada oni budu imali svoje pare i svoje porodice.

Ovo je dakle odsudna bitka za Hrvate. I nema toliko veze sa svetskom ekonomskom krizom koliko sa njihovom spoznajom da nema puno boljih turista od Srba. Mi se ne štekujemo u kafani, ne nosimo brdo konzervi od kuće niti udaramo crte na flaše koliko je ko srknuo.