Baj , baj Baden

Ako je cilj posete Džozefa Bajdena bio da podseti da Amerika ima nedovršene poslove na Balkanu, onda je u tome uspeo. Potpredsednik je, poput starih Sasa, došao da ponovo otvori rudnike zapuštene u vreme osam godina prethodne administracije.

Ne znači da će se zapadni Balkan naći na prioritetnoj listi američke spoljne politike, kako su u zaslepljujućem oduševljenju poneki ovde zaključivali. Ne, pred Barakom Obamom su mnogo važniji izazovi: od Iraka, Avganistana i Pakistana, preko nove formule odnosa sa EU ili Rusijom, do globalnih klimatskih promena.

To, istovremeno, ne umanjuje važnost turneje koja je neke zaobiđene balkanske prestonice bacila u ljubomoru. Beograd je čak čuo ono što najviše godi sujeti ovdašnjih lidera: da Srbija ima „centralno mesto” u regionu.

Kako to „centralno mesto” Srbija ne dokazuje brzinom demokratskih promena, ekonomskim napretkom ili efikasnom borbom protiv korupcije, zaključujem da se Bajdenova zašećerena pohvala odnosi na očekivanje Vašingtona da Beograd to svoje „centralno mesto” potvrdi konstruktivnom ulogom u stabilizaciji regiona.

Na osnovu svega rečenog u Sarajevu, Beogradu i Prištini, moglo bi da se zaključi da je ponovno američko otkrivanje Balkana „finalizacija pacifikacije” područja koje nije dovoljno ispeglano da bi sutra izašlo na svečanu smotru NATO-a i EU.

Balkan, drugim rečima, mora da bude očišćen od neuralgičnih mrlja kao što su Bosna, Kosovo ili Makedonija. Njegovi „zamrznuti konflikti” moraju da se diplomatski odmrznu i reše kako bi, barem, izdržali do vremena potpune integracije regiona u evroatlantske i evropske integracije. Posle će biti lakše.

Bajdenova turneja imala je jasan cilj da političku topografiju iscrtanu posle Dejtona 1995. i proglašenja kosovske nezavisnosti 2008. ubaci u nove političke atlase koji se neće menjati svakim novim izdanjem.

Koliko god Bosna ponovo postaje bolesnik sa Balkana kome popuštaju etnički šavovi zakrpljeni Dejtonom, Vašington je odlučan da očuva projekat multinacionalne države procenjujući da će nacionalne tenzije popustiti ulaskom u NATO i EU.

Činjenica da je Havijer Solana našao za shodno da se Bajdenu pridruži u Sarajevu nagoveštava da takvo razmišljanje preovlađuje i u Briselu. Zapadni Balkan je prilika da SAD i EU poprave odnose narušene u vreme Bušovog unilateralizma. Što je za nas šansa. Ako umemo da je prepoznamo.

Vašington je odlučan da sačuva još jedan svoj projekat, nezavisno Kosovo, i da i Prištini otvori put daljeg uključivanja u međunarodnu zajednicu. Oko toga nema nikakve dvojbe.

To što Bajden nije pretio ili diktirao, to što SAD ne idu na preoravanje terena već se oslanjaju na diplomatiju, sve to prebacuje deo odgovornosti na lokalne balkanske aktere. Posebno na Srbiju.

To je ta njena „centralna uloga” – oko Bosne i Kosova. Amerika je jasno dala do znanja da od Srbije očekuje da bude konstruktivna.

Međunarodna zajednica, a Amerika posebno, rešeni su da preko visokog predstavnika blokiraju fisione procese preko Drine i da sva tri konstitutivna naroda ubace u nove ustavne aranžmane. Ko se tome bude suprotstavljao rizikuje mnogo.

Dobro je da je Boris Tadić ponovio obaveze koje Srbija ima kao potpisnik Dejtona i kao garant teritorijalnog integriteta BiH. Beograd sebi nikako ne sme da dopusti da bude uvučen u problematične kombinacije zbog kojih bi plaćao.

Kosovo je druga priča. Znali smo da oko toga neće biti saglasnosti, ali nismo znali da će potpredsednik SAD tako javno i jasno saopštiti da Vašington nema ništa protiv da Beograd ostane kod svog poznatog stava. Čak i kada predsednik Srbije u mikrofon ponovi ono čuveno „nikada”.

Kratka replika sa srpskim šefom diplomatije pri dočeku pokazuje da Amerika (ima takvih sve više i ovde) očekuje da Srbija pitanje Kosova skine makar sa vrha spoljnopolitičke, ako ne i unutrašnjopolitičke agende.

Eto vam vaš stav, zadržite ga. Ne pretimo, ne pritiskamo, ne diktiramo. Vaša pozicija nije prepreka za evroatlantske, evropske, regionalne i bilateralne aranžmane.

Prihvatanjem da stav Srbije oko Kosova nije razlog za nesaradnju, Bajden je za Vašington odneo jedan od postamenata srpske politike poslednjih godina. Ovdašnjim liderima je za nadalje uskraćen argument da sve i svja pravdaju Kosovom i njegovom zlehudom sudbinom. Bez Kosova kao poštapalice i gde treba i, češće, gde ne treba, srpska državna politika suočena je sa ozbiljnim izazovima.

Kosovo je paravan za mnoge propuštene i neučinjene stvari, za kolekciju neispunjenih obećanja. Pošto je Džo Bajden taj paravan odneo za Smitsonijan muzej, a njegovu kopiju poslao za Brisel, srpski lideri uhvaćeni su u negližeu: moraće za relativno kratko vreme da kažu šta hoće i pokažu da li su „konstruktivni”.

Moraćemo, recimo, da razrešimo dilemu da li da hvalimo Vašington jer bez njegove pomoći ne bi bilo spasonosne tranše Međunarodnog monetarnog fonda, da li da kudimo Vašington što je Kosovo ubacio u isti taj MMF ili da pragmatski sledimo sopstvene interese.

Taj odgovor nemamo i ne znamo da li će Kosovo i dalje davati ključni ton našoj spoljnoj i unutrašnjoj politici. Dobili smo spisak američkih želja, ali nisam ubeđen da smo plasirali naše želje. Bajden je uporno ponavljao evroatlantske, Tadić evropske integracije.

Najveći legat Bajdenove posete je stvaranje prilike da se neke strateške pozicije Srbije jasnije definišu, da se izađe iz konfuzije koju nam naši lideri prečesto prodaju kao gotovo savršen demokratski red.

Da se, za početak, raščisti ko treba da stoji u špaliru na zvaničnom državnom dočeku i ispraćaju. Partijski, kabinetski i savetnički kadar, ili vrh države Srbije i njenih institucija, takvih kakve su. Ako mi ne uvažavamo i jačamo državu, ko će?

Verujem da je mnogim pripadnicima političke elite – ako takva uopšte postoji – laknulo kada su dočekali trenutak da kažu „Baj, baj Bajden”. Bojim se da takvi nisu razumeli da je dugoročna poseta Amerike Srbiji tek počela.

Zato im treba ponoviti: u saradnji velike i male zemlje, mala zemlja po pravilu može da ima veću korist.