Bog je tu negde

"Bože, zašto ja?", najčešće je prvo pitanje koje postavi svako ko čuje dijagnozu. Mnogi se tada prvi put i upuste u rezimiranje grehova i, prizivajući Boga, kosmičku silu ili sudbinu kletu, pitaju šta su to toliko zgrešili i zbog čega su zaslužili tako okrutnu kaznu. "‘Zašto ja?’ je, u stvari, pravo pitanje", kaže za "Vreme" protojerej-stavrofor doc. dr Vladimir Vukašinović, "ali to pitanje ne bi trebalo upućivati nekom drugom, već samom sebi", objašnjava on da uvek postoji veza između čoveka i bolesti od koje pati. "Bolest se nikada na nas, pogotovo na odrasle ljude, ne survava bez našeg učešća. To učešće nije u kategorijama krivice i kazne, kao, na primer, ‘bio sam loš, pa sam sada kažnjen’, nego ‘radio sam pogrešno i sada trpim posledice’. Ako, na primer, operete kosu na minus 25 stepeni i posle toga izađete napolje, vama sigurno nije kosmička sila kriva kada dobijete zapaljenje mozga. Sa mokrom kosom se, zna se, ne ide napolje kada je tako hladno. Naravno, kancer je druga vrsta problema, ali je isto tako uslovljena našim načinom života, koji uključuje zdrave navike."

DUHOVNIK: Osim promovisanja zdravog načina života, pružanja medicinske i psihološke pomoći, Institut za onkologiju i radilogiju u Beogradu omogućio je pacijentima i traženje i dobijanje duhovnog leka. Svakoga dana u ranim jutarnjim satima pacijenti se mogu obratiti dežurnom duhovniku Zoranu Kerezoviću. Osim ujutru, duhovnik na Institut dolazi i po podne, nekada i kasno noću ukoliko je potreban pacijentima, a svake srede u 16 sati na Institutu se čita akatist svetom Nektariju Eginskom, zaštitniku Instituta i svecu kome se najviše mole oboleli od raka.

Prema rečima protojereja Vukašinovića, duhovniku se obraćaju oni koji veruju u Boga, ali i oni koji ne veruju. Neki zbog sebe, neki da bi umirili članove porodice. Ima tu i plača, i padanja u nesvest, i skrušenosti i pokajanja, ali i izražene pronicljivosti koja otkriva svako lažno saosećanje. "Onome ko je upravo čuo dijagnozu da ima rak i strašno se plaši potrebna je bliskost, toplina, razumevanje i upućivanje na stvarnost koja možda prevazilazi ovaj svet. Nije dovoljno samo ljudsko saosećanje i sapatnja koji traju nekoliko sati dnevno. Bolestan čovek je intuitivno i pametno biće. On u bljesku našeg oka vidi naše nestrpljenje da odemo od njega, u načinu na koji otvaramo vrata da izađemo iz prostorije oseća naše olakšanje što nastavljamo dalje zdravi, dok u toj istoj prostoriji ostavljamo njega i njegovu bolest. Mi moramo da ga naučimo da on u svojoj bolesti nikada nije sam, jer je sa njim Bog, ali moramo da ga naučimo i da su pred njim i smrt i ponor. On gleda u svetlost i u tamu istovremeno i samo je pitanje na koju će stranu krenuti, a ljudi su iracionalna bića, sklona greškama i nikada nisu sigurni na koju će stranu da odu. Mi im pomažemo da vide onu dobru stranu", kaže protojerej.

LEK: Put ka dobroj strani nije sastavljen samo od pokajanja, molitvi i suza. Najvažnije je, kaže Vukašinović, realno i racionalno suočavanje s bolešću. "Ako ljudi znaju šta im se događa, ako znaju kako da se ponašaju u skladu sa situacijom i ako čovek nađe snage, nadahnuća i sposobnosti, on može da pobedi rak. Važno je da čovek prestane da laže sebe i da rak ne naziva nekim eufemističkim sintagmama kao, na primer, ‘najstrašnija bolest’, nego da smogne snage da preko usta prevali reč ‘kancer’. Kada kaže sebi ‘ja sada imam kancer i treba da vidim šta da uradim sa tom bolešću’, on je već postigao bitnu pretpostavku svog izlečenja." Sve, naravno, zavisi od organizma i od osobe. Neki ljudi su pobeđivali metastaze, što je ravno čudu, dok neki umiru i od najbezazlenije bolesti.

Za lečenje raka, kaže protojerej Vukašinović, recept ne postoji i ne može se sastojati u broju sveća koje treba zapaliti. Postoje samo čovek i Bog, ljubav koja ga isceljuje i daje mir, a vernici se uče odgovornosti i pokajanju, upućuju da traže oproštaj od onih koje su povredili i da i u tom trenutku slave život. "Život je dar koji primamo iz ruku Božjih i to takav dar koga smo svesni najčešće u trenutku kada počnemo da ga gubimo ili kada smo ga već izgubili. Posle smrti drage osobe ljudi polude, postanu cinici, pomire se sa sudbinom ili molitvom to sve pobede i oplemene", kaže protojerej Vukašinović.

Stresovi, strahovi, tuge, nesigurnost i traume koji napadaju bolesnika od kancera koji ima trideset i onog koji ima osamdeset godina su, po iskustvu protojereja Vukašinovića, uglavnom isti. Razlika je u tome što tridesetogodišnjak još ima neka očekivanja od života, pa njega bolest može da pogodi više nego osamdesetogodišnjaka. Osim toga, kancer tridesetogodišnjaka teže pada okolini, jer "stari se naživeo". U stvari, nije tako. Želja za životom je ista i kod jednog i kod drugog. Različiti su motivi. Retko ko je u stanju da bolest spokojno prihvati (naročito kada je o terminalnoj fazi reč) i da mirno ode sa ovoga sveta zadovoljan svime što je postigao.