„Beli Šengen" - šta to beše
|
Izgleda da je licitiranje datumom stavljanja Srbije na belu šengen listu konačno iziritiralo i predsednika države. Građanima je to već odavno tragikomično. Đelić je svako malo ponavljao kako samo što nismo na beloj šengen listi, ni Dačić se nije libio da daje optimistične procene, ali od toga ništa.
Doduše, razumem ih. Na priču o brzom pristupanju EU više niko ne pada, sada je svima posve jasno da je put do isticanja kandidature dug i težak. Jedino što bi moglo biti ostvarivo - to je bela šengen lista. Ali, realno, da li je moguće da uskoro putujemo bez viza? I ako nije, postavlja se pitanje da li nas (kako bi to evroskeptici rekli) EU u stvari ne želi?
Odgovor na prvo pitanje je, na žalost, negativan. Odgovor na drugo pitanje je da nas EU želi u svojim redovima kada ispunimo uslove. Tačka. Ni manje, ni više od toga. A koji su to uslovi za belu šengen listu?
Stalno slušamo naše političare koji uporno ponavljaju da su svi uslovi ispunjeni i da je lopta u dvorištu Evropske Komisije, koja bi to trebalo da potvrdi i time bi stvar bila rešena.
Ne mali broj uslova zadatih u „Mapi puta" jeste ispunjen. Naročito se daleko otišlo u usvajanju raznih strategija, akcionih planova i protokola. No, uvek postoji i ono „ali". Strategije, akcioni planovi i protokoli su samo mrtvo slovo na papiru, ako nema odgovarajuće primene u praksi. „Mapa puta" jasno poručuje - usvajanje Strategije za borbu protiv organizovanog kriminala ili trgovinu ljudima ili droge i implementaciju. E, sad ta čarobna reč - implementacija je ono što nas koči u procesu stavljanja na belu šengen listu.
Kod nas je uvek bilo lakše doneti Ustav, zakone, strategije, ratifikovati sporazume i protokole, ali kada dođe do toga da nešto zaista treba i uraditi, tu stvari ne idu tako glatko.
Usvojena je, recimo,Strategija za borbu protiv organizovanog kriminala, ali do nekog značajnog poboljšanja nije došlo. Ne vidim da je ijednom prestupniku zaplenjena imovina. Ne vidim da je neki proces protiv organizovanog kriminala doveden do kraja. Ako ja to ne vidim, kao laik, sigurno je da stručnjaci iz EU to vide jasnije od mene.
E, zbog toga predsednik Tadić poziva da se ne licitira sa datumima, već da se uradi ono što je potrebno da bismo mogli da putujemo kao sav normalan svet.
Bilo kako bilo, ne mogu da se otmem utisku da na ovako „tvrdom" pristupu Evropske unije prema nama, pored ovih realnih činjenica, možemo zahvaliti posredno Bugarskoj i Rumuniji (EU je zauzela jasan stav da više neće primiti u svoje članstvo nijednu zemlju ako prethodno nije ispunila sve uslove, korupcija u Bugarskoj i nesređenost institucija doprineli su takvom stavu), a neposredno našoj shizofrenoj spoljnoj politici.
Kada tu shizofrenu spoljnu politiku spustimo na nivo vizne liberalizacije, dolazimo do pitanja izdavanja srpskih pasoša kosovskim Albancima. Pošto mi ne priznajemo da je Kosovo nezavisno, mi uredno plaćamo njihove dugove, bez problema im izdajemo pasoše i ko zna šta još radimo. Međutim, EU nije baš previše rada da toleriše našu bitku za nebesku Srbiju, kada se radi o ulasku kosovskih Albanaca na njihovu teritoriju bez vize.
Ukoliko se vratimo na visoku politiku, sve je očiglednije da ministar Jeremić, koji se ponaša kao da je ministar za Kosovo i Metohiju, ne može više da obavlja svoju osnovnu dužnost - da zastupa spoljnopolitičke interese Srbije u zemlji i inostranstvu. Rukovodeći se stavom da je, ko god ne prizna nezavisnost Kosova, naš večni i istorijski prijatelj, Jeremić se bratimi sa Sirijom i Iranom, državama koje su poznate po svom „demokratskom" ustrojstvu. To bratimljenje dovodi do sve otvorenijeg bojkota našeg ministra spoljnih poslova od strane svih važnijih i uticajnih faktora (ličnosti, državnika). Čak ni Bajdenov savetnik se nije želeo videti sa Jeremićem, iako je naš ministar tvrdio suprotno. Pres služba predsednika Srbije demantovala je da je od ministra tražen izveštaj o ovom događaju.
Odgovor na prvo pitanje je, na žalost, negativan. Odgovor na drugo pitanje je da nas EU želi u svojim redovima kada ispunimo uslove. Tačka. Ni manje, ni više od toga. A koji su to uslovi za belu šengen listu?
Stalno slušamo naše političare koji uporno ponavljaju da su svi uslovi ispunjeni i da je lopta u dvorištu Evropske Komisije, koja bi to trebalo da potvrdi i time bi stvar bila rešena.
Ne mali broj uslova zadatih u „Mapi puta" jeste ispunjen. Naročito se daleko otišlo u usvajanju raznih strategija, akcionih planova i protokola. No, uvek postoji i ono „ali". Strategije, akcioni planovi i protokoli su samo mrtvo slovo na papiru, ako nema odgovarajuće primene u praksi. „Mapa puta" jasno poručuje - usvajanje Strategije za borbu protiv organizovanog kriminala ili trgovinu ljudima ili droge i implementaciju. E, sad ta čarobna reč - implementacija je ono što nas koči u procesu stavljanja na belu šengen listu.
Kod nas je uvek bilo lakše doneti Ustav, zakone, strategije, ratifikovati sporazume i protokole, ali kada dođe do toga da nešto zaista treba i uraditi, tu stvari ne idu tako glatko.
Usvojena je, recimo,Strategija za borbu protiv organizovanog kriminala, ali do nekog značajnog poboljšanja nije došlo. Ne vidim da je ijednom prestupniku zaplenjena imovina. Ne vidim da je neki proces protiv organizovanog kriminala doveden do kraja. Ako ja to ne vidim, kao laik, sigurno je da stručnjaci iz EU to vide jasnije od mene.
E, zbog toga predsednik Tadić poziva da se ne licitira sa datumima, već da se uradi ono što je potrebno da bismo mogli da putujemo kao sav normalan svet.
Bilo kako bilo, ne mogu da se otmem utisku da na ovako „tvrdom" pristupu Evropske unije prema nama, pored ovih realnih činjenica, možemo zahvaliti posredno Bugarskoj i Rumuniji (EU je zauzela jasan stav da više neće primiti u svoje članstvo nijednu zemlju ako prethodno nije ispunila sve uslove, korupcija u Bugarskoj i nesređenost institucija doprineli su takvom stavu), a neposredno našoj shizofrenoj spoljnoj politici.
Kada tu shizofrenu spoljnu politiku spustimo na nivo vizne liberalizacije, dolazimo do pitanja izdavanja srpskih pasoša kosovskim Albancima. Pošto mi ne priznajemo da je Kosovo nezavisno, mi uredno plaćamo njihove dugove, bez problema im izdajemo pasoše i ko zna šta još radimo. Međutim, EU nije baš previše rada da toleriše našu bitku za nebesku Srbiju, kada se radi o ulasku kosovskih Albanaca na njihovu teritoriju bez vize.
Ukoliko se vratimo na visoku politiku, sve je očiglednije da ministar Jeremić, koji se ponaša kao da je ministar za Kosovo i Metohiju, ne može više da obavlja svoju osnovnu dužnost - da zastupa spoljnopolitičke interese Srbije u zemlji i inostranstvu. Rukovodeći se stavom da je, ko god ne prizna nezavisnost Kosova, naš večni i istorijski prijatelj, Jeremić se bratimi sa Sirijom i Iranom, državama koje su poznate po svom „demokratskom" ustrojstvu. To bratimljenje dovodi do sve otvorenijeg bojkota našeg ministra spoljnih poslova od strane svih važnijih i uticajnih faktora (ličnosti, državnika). Čak ni Bajdenov savetnik se nije želeo videti sa Jeremićem, iako je naš ministar tvrdio suprotno. Pres služba predsednika Srbije demantovala je da je od ministra tražen izveštaj o ovom događaju.
Dodaj komentar