Izazov partitokratiji
|
Nijedna država, po definiciji, nije prirodni prijatelj aktivnih građana i građanki
Nema sumnje da nijedna vlast u Srbiji do sada nije uspela da ostvari pravi dijalog i punu, konstruktivnu saradnju sa civilnim društvom. To se ogleda i u činjenici da još, posle punih devet godina od demokratskih promena, nije donet novi zakon o udruženjima građana, da su finansijski i poreski propisi nepovoljni i nestimulativni, da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj vlada nije uspostavili institucionalni okvir i telo koje bi se bavilo, pre svega, stvaranjem podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva. Sve to u vremenu u kome se stepen razvijenosti i učešća organizacija civilnog društva (OCD) u definisanju i donošenju politika smatra jednim od ključnih pokazatelja razvoja demokratije.
Ne može se poreći da postoji javno izražena dobra volja da se ta oblast zakonski reguliše, da se usvoje standardi i norme primereni demokratskim društvima. Radi se na zakonima i propisima, diskutuje se i razgovara, licka i doteruje ali se teško usvaja i još teže sprovodi bilo koji od zakona koji se nalazi u sferi najšire shvaćenih ljudskih prava. Sve je to tu negde, na papiru i u slatkim rečima, samo što nije, ali nikako da se dogodi. Setite se porođajnih muka Zakona protiv diskriminacije. Šta se dogodilo sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti? Predlog zakona je pre nekoliko godina napisan, dospeo je u „proceduru” i bio povučen u duboku tamu nečije ladice...
Zašto? Zato što Srbija danas još nije stabilna i razvijena demokratska država. Duboko sam uveren da razlog ovog tinjajućeg sukoba vlast – OCD leži u samoj definiciji OCD-a kao dobrovoljnih udruženja slobodnih građana i građanki okupljenih oko pojedinačnog ili opšteg interesa. Slobodni građanin ili građanka su neprijatnost za svaku državu, a posebno za partitokratsku kao što je to Srbija danas. Neprijatnost vrtoglavo raste činjenicom da se ti slobodni građani i građanke dobrovoljno udružuju, dakle da postaju aktivni i da se taj „sumnjiv i opasan” proces odvija (ili bi trebalo da se odvija) izvan kontrole političkih partija i vlade.
Nijedna država, po definiciji, nije prirodni prijatelj aktivnih građana i građanki. Oni su skloni da pitaju, da traže, da kritikuju i da kontrolišu. Oni javno izražavaju svoju samostalnost i najčešće su tvrdoglavi i uporni kao mazge. Pri tom ne pokazuju da se boje.
Mudre države su shvatile da se civilno društvo najbolje „umiruje”, da ne kažem kontroliše, tako što se „mejnstrimuje”, tj. tako što se konsultacije sa OCD-om uspostavljaju kao standard u procesu definisanja, donošenja i sprovođenja politika. Time se naravno kritika i kontrola od strane civilnog društva ne ukidaju, ali se ublažavaju jer se i odgovornost za politike bar simbolično deli sa civilnim društvom.
Manje mudre države pribegavaju stvaranju parapartijskih ili paravladinih organizacija čija uloga je da simuliraju proces konsultacija i da, ako se ukaže prilika, za vladu ili partiju odrade po neki profitabilni „poslić”. Iskustvo pokazuje da je krajnji rezultat izbegavanja dijaloga sa autentičnim OCD-om samo zaoštravanje javne rasprave, što dodatno kompromituje i partije i vlade.
Da naša vlast još veruje u apsolutnu moć simulacije zakonitosti i demokratičnosti najbolje se vidi u položaju „četvrte grane vlasti” tj. nezavisnih tela kao što su Komisija za borbu protiv korupcije, poverenik za slobodan pristup informacijama ili ombudsman. Upornost sa kojom Verica Barać, Rodoljub Šabić i Saša Janković preskaču klipove koje im „sistem” svakodnevno podmeće neočekivan su problem koji proističe iz njihovog ozbiljnog shvatanja posla koji im je poveren. Ono što je bilo zamišljeno kao kontrolisana tampon zona bez pravog uticaja otrglo se partijsko-vladinoj kontroli ovog puta zahvaljujući aktivnim javnim službenicima koji su (naravno) dobili punu podršku OCD-a.
Jednom započeti proces demokratizacije veoma je teško zaustaviti. Zato mislim da je najbolje da država pristane na neizbežno – na institucionalizovanu saradnju sa OCD-om. Paradoksalno zvuči, ali trenutna kriza pogodan je trenutak za akciju jer prevazilaženje krize zahteva punu mobilizaciju društva. Vlada naprosto ne može ceo posao da obavi sama i smatram da je obaveza OCD-a da preuzme deo zadataka. I da su organizacije civilnog društva, uz prethodni proces konsultacija, spremne da taj posao obave.
To zahteva privođenje kraju procesa koji su već započeti, a koji uključuju donošenje zakona o udruženjima, zakona o zadužbinama i fondacijama, zakona o volontiranju (ali po potrebama korisnika), regulisanje finansijskog i poreskog sistema za neprofitni sektor i formiranje kancelarije za civilno društvo pri Vladi Republike Srbije.
Naizgled puno posla, ali sve se može kad se zaista hoće.
direktor Građanskih inicijativa