Хаг: 100 година самоће

Да ли знате које националности је био први станар специјалног одељења холандског затвора у Схевенингену, предграђу Хага? Погодили сте. Србин.

Душко Тадић је ухапшен у Минхену у фебруару 1994, а пребачен у притворску јединицу Хашког суда у априлу 1995. Две године касније овај босански Србин осуђен је на 25 година затвора због прогона и злочина над муслимана и Хрватима у Приједору 1992. Жалио се и казна му је смањена за пола деценије. Казну је служио у немачком затвору. Прошлог јула председник Хашког трибунала Фаусто Покар, на Тадићев захтев, донео је одлуку о његовом превременом пуштању из затвора. (То је онај исти председник суда који је Савету безбеднсоти пријавио власти Србије зато што нису помогле да обавезујући позив за сведочење на суђењу Милану Милутиновићу и саоптуженима буде уручен пензионисаном генералу ВЈ Александру Димитријевићу.) Тако је педесетчетворогодишњи Тадић постао и први хашки осуђеник за ратне злочине који је одлежао своје и дочекао слободу.

Шта једу скакавци

С Тадићем је и почело одбројавање затворских година за Србе. И у праву је Драган Тодоровић, заменик председника Српске радикалне странке, када каже да се накупило тих година за цео један миленијум. И може се очекивати да ће се ту накупити још које столеће кад на ред стигну Перишић, Караџић, Шешељ... Тако ће, ваљда, и оних 1.129, колико је тренутно запослених у Трибуналу, моћи да оправда своју плату, а Међународни суд за ратне злочине разлог и циљ свог оснивања и петнаестогодишњег постојања за које време је спискао готово милијарду и седамсто милиона долара.

Слободан Милошевић није дочекао изрицање пресуде

Кад је основан, годишњи буџет му је био 276.000 долара, а за прошлу и ову годину целих 342,332.300 долара. Новац су, кажу у Трибуналу, појели сведоци, кроз чувену судницу за деценију и по прошло их је око пет хиљада, али и оптужени који нису могли да плате своју одбрану, на шта је одлазило око једанаест одсто годишњег буџета. Како су Срби били и остали убедљиво најбројнији становници Схевенингена, логично је и да је, по разним основама, на њих потрошено највише пара. Али, посматрано са стране хашког тужилаштва, таква временска и материјална жртва није била узалудна. Јер, број оних Срба којима кривица није доказана на нивоу је статистичке грешке.

Доскора једини Србин који се из Хага вратио с ослобађајућом пресудом био је Мирослав Радић, бивши капетан ЈНА, оптужен за ратне злочине у Вуковару. Њему се, после седамнаест месеци, прикључио и Милан Милутиновић, некадашњи председник Србије. Његово ослобађање, међутим, остало је у сенци драстичних казни које су добили Никола Шаиновић, бивши потпредседник Владе СРЈ, Небојша Павковић, генерал војске, Сретен Лукић, генерал полиције, Владимир Лазаревић, генерал војске, и Драгољуб Ојданић, начелник Генералштаба ВЈ и министар одбране СРЈ. Прва тројица кажњени су са по 22 године затвора, а Лазаревић и Ојданић са по петнаест.

Милутиновић и остала петорица били су оптужени за злочине на Косову и Метохији почињене 1999. године. За те злочине Трибунал је оптужио укупно девет високих функционера из Србије. Први на списку био је Слободан Милошевић, који је 2006. године умро у притвору не дочекавши изрицање пресуде. Оптужница је подигнута и против Влајка Стојиљковића, српског министра полиције, који је извршио самоубиство 2002. Пресуду чека још Властимир Ђорђевић, начелник ресора Јавне безбедности и помоћник министра унутрашњих послова, који је ухапшен у јуну 2007. године у Црној Гори. Он је један од укупно 36 притвореника у Схевенингену. Још два се с великим нестрпљењем, чак приметном нервозом, ишчекују, Горан Хаџић и Ратко Младић.

Лицемерје без преседана

	Радован Караџић још чека на почетак сућења

За петнаест година постојања Хашки суд је завршио 116 процеса, а у току је још 45. У затвору су умрли Милан Бабић (извршио самоубиство) и Мирослав Дероњић. Казну је издржало 26 затвореника, а у затворима 16 земаља налази се још 28 осуђених. Од септембра прошле године и Албанија прима хашке осуђенике. Тешко да би више икога зачудило ако би им Хаг испоручио неколико осуђених Срба.

Својеврстан куриозитет јесте и то да Биљана Плавшић, једина жена хашки осуђеник, једанаестогодишњу казну издржава у Шведској, а да су Горан Јелишић и Миломир Стакић добили најдужу затворску казну, 40 година, коју служе у Италији, односно Француској. Миломир Стакић, оптужен за истребљење и прогон несрпског становништва у општини и Приједор, први је оптужени који је добио доживотну робију, али му је, после жалбе, смањена на четири деценије.

С друге стране, Рамуша Харадинаја, вођу ОВК и бившег председник владе КиМ, оптуженог за истребљење и прогон неалбанског становништва на Косову, Хашки суд је ослободио по свим тачкама оптужнице 3. априла 2008. године, а његове сународнике, Астрита Харагија и Бајруша Морину, због застрашивања сведока у случају Харадинај, осудио на пет и три месеца затвора. Заиста, никад краја лицемерју хашке правде, а позната изрека “после рата тешко побеђенима” сваким даном добија потврду.