Ukleti umetnik Balkana

Politika 19.12.2008 11:50
Igor Vasiljev: "Koncert u šumi", 1952.

Igor Vasiljev: "Koncert u šumi", 1952.


Izložba slika Igora Vasiljeva u Galeriji RTS-a



Od nerazjašnjene smrti Igora Aleksejeviča Vasiljeva, tog ruskog Srbina ili srpskog Rusa, rođenog u Beogradu 1928. godine, dele nas 54 i po godine (10. april 1954), a njegovo ime je u umetnosti druge polovine 20. veka ostalo u dubokoj senci i možda bi bilo i zaboravljeno da njegov prijatelj i kolega sa studija, istoričar umetnosti Đorđe Kadijević, ne vodi istrajnu bitku da ostane prisutan barem preko poneke izložbe.

Kadijevićevom zaslugom Vasiljev se ovih dana obreo među svojim sugrađanima preko relativno skromne retrospektivne izložbe koja je do 20. decembra otvorena u Galeriji Radio-televizije Srbije. Zanimljiv podatak je da su slike Vasiljeva bile izlagane u Ohridu, Zagrebu i Valjevu (prema podacima do kojih smo mogli da dođemo) a u Beogradu je Kadijević pre aktuelne izložbe uspeo da organizuje dve – šezdesetih i osamdesetih godina 20. veka.

Nama, koji sada „otkrivamo” Vasiljeva, preostaje samo da sa dubokim pijetetom i divljenjem prođemo pored trideset slika koje je Kadijević prikupio iz privatnih kolekcija, jer samo su dve u zbirci Narodnog muzeja u koji su dospele mnogo godina nakon umetnikove smrti i, možda, još dve-tri u depou Muzeja savremene umetnosti. Većini od 120 slika koje su se našle na popisu posle čudne pogibije „usled ispadanja iz voza”, kako je zabeleženo u policijskim spisima, u međuvremenu se izgubio trag. Kadijević upozorava da se „razvlačenje” slika Vasiljeva nastavlja i da će uskoro biti nemoguće organizovati neku iole reprezentativnu smotru na kojoj bi bio prikazan veoma raznovrstan, u tematskom i u formalnom smislu, opus slikara koji je kao neki jurodiv ponikao na našem tlu, zasijao i prebrzo zgasnuo.

Nije potrebno da se poseduje neko dublje poznavanje likovne umetnosti već treba samo prizvati u pomoć one duboke senzore koje nosimo u sebi, kojima naslućujemo pred kakvom se nepojamno darovitom ličnošću nalazimo dok posmatramo te potresne tragove jednog talenta koji nisu mogli da ospore ni njegovi politički neistomišljenici, ako su imali atom časti i profesionalnog poštenja. Njegov odani prijatelj, autor izložbe Kadijević, u razgovoru nam je tvrdio da se, na osnovu svog poluvekovnog bavljenja likovnom umetnošću kao kritičar, usuđuje da kaže da bi Vasiljev, da je ostao živ (a mogao je danas imati samo 80 godina) najverovatnije bio jedan od vodećih umetnika Jugoslavije, a imao je potencijal da stekne i svetsku slavu. „On je bio najveći talenat koji se pojavio na beogradskoj likovnoj sceni posle Drugog svetskog rata, svrstao se za ono malo godina (tri-četiri) dok je intenzivno slikao među autentične ekspresioniste i nema mu pandana na našem tlu”, sudi Kadijević. Za Kadijevića je on „rodonačelnik magične figuracije i fantastike bez koga ne bi bilo ni Medijale”.

U kratkom, ali nadahnutom tekstu koji dopunjava likovni deo kataloga izložbe u RTS-u, Kadijević daje kroki kratkog, veoma burnog, bogatog i dramatičnog života Igora Vasiljeva, prelepog, plavokosog, plavookog otmenog sina ruskog arhitekte i njegove supruge koja se kao mnoge petrogradske dame pomalo bavila slikanjem. Njegovi roditelji su se sreli i zavoleli na časovima u večernjoj školi slikanja u njihovoj novoj domovini, Kraljevini Jugoslaviji. Prema Kadijevićevim sećanjima, večiti buntovnik, Vasiljev se približio grupi mladih beogradskih intelektualaca među kojima se kretao Borislav Pekić i za to dečačko poigravanje politikom biva osuđen, ali posle 11 meseci tamnovanja je amnestiran. U zatvoru, prema nepotvrđenom podatku, Igor je uradio preko stotinu crteža kojima se trag zagubio, jer su ostali u Zabeli.

Kako je Igor svojim urođenim, neškolovanim slikarskim nervom beležio boravak „na dnu”, kao izdanak naroda koji je iznedrio Dostojevskog, a on mu pripadao po senzibilitetu, ostaće jedna od tajni koje okružuju ovog, možda najvećeg ukletog umetnika poniklog na brdovitom Balkanu. Bio je izbačen sa Likovne akademije na samom početku, navodno zbog nediscipline, a u stvari se sukobio sa profesorom Đorđem Bošanom koji je pokušao da ga „slomije” jer je odbijao da prihvati nametnute postulate socijalističkog realizma. Prvu izložbu priredio je 1952. godine koja je uglavnom ostala neshvaćena a već 1953. izlagao je u Zagrebu, gde je, prema rečima Kadijevića, „jako dobro prihvaćen”. Tamo je, za njegov ciklus portreta „Kod fotografa”, rečeno da je to „možda najbolje ismejavanje primitivizma i malograđanštine koje je u našem slikarstvu dato”. Posle njegove smrti priređena je 1955. komemorativna izložba u galeriji ULUS-a i tada je Kadijeviću pripala teška dužnost da je pred ucveljenim roditeljima otvori…

Poseta izložbi u Galeriji RTS-a dovoljna je da se shvati da Vasiljev tek čeka svog biografa i istraživača i nesumnjivo zaslužuje monografiju.

 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak