Žena ikona crkve

Večernje novosti 29.11.2008 16:05
Žena ikona crkve


ŠTA bi danas poručio ženama Sveti Apostol Pavle? Mnogo toga, svakako. Ali sigurno ne da ćute. Zar bi ovaj najveći i najgenijalniji hrišćanski mislilac i misionar, Platon hrišćanstva, uskratio pravo znamenitim ženama kroz istoriju i velikim ženama našega doba, da govore o Hristu u hramovima širom sveta.



RASPRAVE o telesnoj čistoti i nečistoti žena i muškaraca deluju komično i bizarno. To su pitanja bontona, koja spadaju u domen domaćeg vaspitanja, uljudnosti i pristojnosti, ponašanja vernika u hramu, crkvenom i javnom životu. Kao takva ne mogu biti predmet kanonskih i liturgičkih propisa, zabrana i sankcija.
Osobito ovo pitanje izgleda besmisleno i apsurdno u današnje vreme, kada je higijenska zaštita na najvišem nivou. Nekada je, usled neadekvatnih higijenskih sredstava, postojala mogućnost da menstrualna krv uprlja hram, širi neprijatan miris, izaziva nelagodnost i gađenje. Danas o tome ne može biti govora. Što se toga tiče, veću neprijatnost stvara znojenje kod neurednih muškaraca i žena, i isparenja neoprane odeće, naročito u letnjim sparnim danima u našim hramovima. Pa ipak, nikome razumnom ne pada na pamet da zbog toga nekome uskrati pričešće, ili pravo na prisustvo u hramu.
A šta tek reći za one jurodive svete žene i muškarce koji su celoga života išli neuredni i neoprani izazivajući sablazan i gađenje? Imajući to u vidu, a prvenstveno jevanđelsko učenje Gospoda Isusa Hrista i Apostolskih Ustanova, vreme je da se prekine sa produžavanjem štetnih recidiva paganske prošlosti, što predstavlja, najblaže rečeno, uvredu i ruganje ženi i majci.

Isak zaostaje

JEDNA drevna maksima antičkih mudraca glasi: „Govori samo onda, ako imaš nešto bolje od ćutanja“. U kojoj meri je govor hrišćanskih propovednika, isključivo muškaraca, bio bolji od ćutanja, najbolje ilustruje položaj hrišćanstva i Crkve u savremenom svetu. Rašiveno po dogmatskim, kanonskim, obrednim, geografskim, etničkim i političkim šavovima; podeljeno na brojne crkve, autokefalne i autonomne, vaseljenske i pomesne, granične i zagranične; rascepkano na stotine sekti i konfesija motivisanih ličnim profiterskim interesima njihovih osnivača, – hrišćanstvo je prestalo da bude faktor koji utiče na sudbinu sveta. Svet prestiže hrišćanstvo. Ono kao Sizif posustaje i grca pod teretom prtljaga odavno preživelih ideja i doktrina, spetljano samo sobom i ksenofobički zatvoreno u svoj autistički krug. Ono je odavno prestalo du bude sila koja preobražava svet.
Ovde nije reč o jevanđelskom hrišćanstvu koje je Put Istina i Život, nego se radi o istorijskom hrišćanstvu koje ljudi prilagođavaju svojoj meri i adaptiraju za svoje dnevne potrebe. Ili kako je Berđajev lepo rekao, radi se o „savršenstvu hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana“. Zato se svet danas prema hrišćanstvu ponaša kao prema staroj uvaženoj dami usedelici. Pri susretu je učtivo pozdravlja blagim naklonom, ali žurno prolazi mimo nje da ne sluša njena dosadna i preživela naklapanja. Vitalni i agilni islam kuca na vrata velikog hrišćanskog sveta na prostorima Evrope i Amerike. Agarin prvenac polako preuzima prvenaštvo od svog zbunjenog i smetenog brata Isaka.
Postavlja se pitanje, šta činiti? Neka hrišćanstvu za primer posluži poznati događaj sa Pavlovog putovanja u Rim, opisan u 27. glavi Dela Apostolskih. Naime, kada lađa kojom je Apostol putovao, bi zahvaćena burom i silnim vetrom, i kada je zapretila opasnost da potone, mornari počeše izbacivati tovare iz nje. Izbaciše i lađarski alat, a na kraju, pošto se, po savetu Pavlovom, nasitiše jela, izbaciše i pšenicu u more kako bi olakšali lađu da ne potone. Tako se
spasiše i iskrcaše živi i zdravi na ostrvo Maltu.
Treba danas i sa hrišćanske lađe izbaciti mnogo suvišnog tereta i balasta kako bi mogla sigurno i uspešno nastaviti putovanje po nemirnoj pučini modernog vremena. Jedan od nepotrebnih tovara svakako je i rigidni i diskriminatorski odnos prema ženi u hrišćanskoj Crkvi. Povodom sablazni i razdora u korintskoj Crkvi, pomenuti Apostol Pavle piše Korinćanima: „Žene vaše u crkvama da ćute“ (1. Kor. 14, 34). Ovaj apostolov savet, koji se isključivo odnosio na korintske žene, koje su bile poznate po svom slobodnijem ponašanju i jezičavosti, postao je propisom hrišćanske Crkve kroz celu njenu istoriju.
Da žena ćuti bio je običaj u svim religijama i kulturama staroga sveta. Još je Aristotel govorio da je „ćutanje slava žene“. Pragmatični Apostol, pritisnut konkretnom potrebom, poslužio se već ustaljenom kulturološkom praksom svoga vremena. Njegov savet je, dakle, sociološke i disciplinske prirode, a ne teološke i dogmatske. Međutim, žena je, u međuvremenu, progovorila na svim poljima ljudskog života i stvaralaštva, u nauci i kulturi, pokazala velike domete u svim granama umetnosti i projavila velike sposobnosti u društvenom i političkom životu. Još samo u hrišćanstvu traje neprijatni muk ženskog ćutanja, dug dva milenijuma.

Duh majke
 Zar bi, recimo, zabranio našoj velikoj književnici Isidori Sekulić i najvećoj srpskoj pesnikinji Desanki Maksimović da naglas govore svoje molitve i hrišćanske pesme sa amvona naših crkava? On, koji u skromnosti sebe naziva „nedonoščetom“ (1. Kor. 15, 8) i koji se trudio da „svima bude sve, da bi koga pridobio za Hrista“ (1. Kor. 9, 22), prizvao bi danas i pokrenuo žene hrišćanke, koje su, zacelo, bolji deo Crkve, na podvig velike duhovne i moralne obnove sveta i čoveka.
Žene su, uostalom, bile velike pomoćnice i verne pratilje Hristove za vreme Njegovog ovozemaljskog života i prve vesnice i propovednice Vaskrsenja apostolima. Za razliku od žena, muškarci su, po rečima Gospoda Hrista na putu za Emaus: „sporoga srca za verovanje (Lk. 24, 25).
Jer, kada žene mironosice, koje su se jednostavno i bez sumnje „setile reči Njegovih“ (Lk. 24, 8), javljaju apostolima radosnu vest o Vaskrsenju, „ovima se učiniše njihove reči kao buncanje, i ne verovaše im“ (Lk. 24, 11). Zbog te bogodane harizme bića žene, budući da je muškarac kao sveštenoslužitelj više prisutan u bogoslužbenom i obrednom životu Crkve, neophodno je njeno veće prisustvo u misionarskom poslu.
Hrišćanske žene treba da se organizuju u veliki ženski misionarski pokret koji bi funkcionisao modernim sistemom ženske mreže i evangelizacijom obuhvatio najšire slojeve društva. Samo žena hrišćanka može svojim majčinstvom i ljubavlju spasiti čoveka današnjice, koga su stvorili logori, bombardovanja, tiranske revolucije i patnje. Dobri duh majke i žene kroz Crkvu i sa Crkvom može postati značajan činilac duhovne i moralne obnove i integracije čoveka i sveta.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak