Šećerna bolest demokratskih vlasti

Nikola Vlahović Tabloid 28.11.2008 20:43
Šećerna bolest demokratskih vlasti


I na slučaju jednog strateškog proizvoda kakav je šećer, moguće je sagledati pljačkašku politiku srpskih vlastodržaca, ali i udvorištvo prema finansijskim centrima moći, sa bisagama punim prljavih para. Ko je i kako uništio srpsku industriju šećera i zašto većina ovdašnjih šećerana uopšte ne radi?



Na teritoriji  Srbije postoje šesnaest šećerana od kojih danas još samo one u Vojvodini rade. Sudbina šećerana u ostatku Srbije zapečatila je takozvana šećerna mafija. Sve šećerane ušle su u krizu u vreme sankcija. U tim okolnostima pojavili su se "biznismeni" koji su se našli da "pomognu". Da bi obezbedili kakav - takav život šećeranama, rukovodstva su se snalazila na razne načine, podizanjem kredita sa hipotekama na delove fabrika, izdavanjem prostora i slično.
Petooktobarski prevrat pomogao je mnogim kriminalizovanim "biznismenima" da uz pomoć "demokratskih kadrova" i kriznih štabova zaposednu najvredniju državnu imovinu. Srpska industrija šećera svakako je još pre burnih dešavanja od Petog oktobra "viđena" kao lak plen.
Sve šećerane  (četiri) na teritoriji takozvane uže Srbije, nalaze se u stečajnom postupku koji traje već duži period bez ikakve šanse da če u skorijoj budućnosti proraditi. Proizvodni kapacitet ovih šećerana bio je oko 450 vagona repe (jedan vagon deset tona) odnosno 40 vagona proizvedenog šećera odličnog kvaliteta.
Najstarija šećerana  koja je proizvodila i limunsku kiselinu nalazi se Ćupriji. Iz poznatih razloga došla je u krizu, a u tim okolnostima, proradila je "mašta direktora i biznismena neizbežnog DOS-a. Posle višegodišnjeg nerada u zadnje vreme inicira se ubrzani stečajni postupak koji je u toku.Sve vreme  nerada fabrike, organizovana mafija je intezivno "radila" preko raznih poslovnih  transakcija i prodaje i krađe delova i opreme fabrike.
Kada se jedan poslovni čovek iz inostranstva interesovao za status fabrike u Agenciji za privatizaciju dobio je odgovor da ne znaju kada će fabrika ići na licitaciju jer u fabrici radi policija na rasvetljavanju  zloupotreba od strane odgovornih lica. U javnosti nema izveštaja o rezultatima rada istražnih organa. Pokretanjem ubrzanog stečaja pašće zaborav na aktere upropašćavanja društvene imovine i pretvaranja iste u ličnu svojinu. Uz fabriku šećera u Ćupriji izgrađena je i fabrika veoma tražene limunske kiseline koja je takođe bila predmet mafijaške strukture koja će u stečajnom postupku ići "u paketu" sa fabrikom šećera.
Druga po veličini fabrika šećera nalazi se Šapcu koja je takođe u stečajnom postupku. Do dolaska DOS-a na vlast snalazila se izdavanjem prostora i gajenjem pečurki. Dolaskom tadašnjeg predsednika opštine Šabac Dušana Petrovića počinje raspodela delova šećerane "zaslužnim poslovnim ljudima".
Sve odluke, kome će se koji delovi šećerane i pošto izdati, kome će se dozvoliti da na placu šećerane podigne objekat za svoje potrebe, donosio je,  ubrzo po stupanju na dužnost, Dušan Petrović, kasnije ministar pravde. Gospođa direktorka je mogla jedino da sleže ramenima i da ćuti, jer su i njenu platu,  "velikodušno" davali "biznismeni" plaćajući simbolične nadoknade za korišćenje prostora i placa.
Tako je ova šećerana dovedena u stečaj i prodata kao imovina "biznismenima" i "dobrotvorima". Treba na ovom mestu reći da je šabačka šećerana u najbolje doba bivše Jugoslavije raspolagala sa oko 150 hektara placa na obali Save.
Posebno je zanimljiva i sudbina šećerane Dimitrije Tucović iz Beograda koja je takođe u stečajnom postupku čiji je tender bio najavljen za april 2008. god. I u ovoj fabrici dugo su radili istražni organi.
 O njihovom radu nije bilo u javnosti izveštaja. Prema procenama zaposlenih, za više od deset godina raznim mahinacijama, fabrici je naneta šteta veća od 50 miliona evra! Otkad je šifrovana ekspertska grupa (G-17) dobila u vlasništvo i sektor privatizacije, njen neprikosnoveni vođa Mlađan Dinkić, smislio je ubrzani postupak stečaja, pod izgovorom efikasnog rešavanja privrednih problema i otvaranja novih radnih mesta. Naravno, ovde nije bilo ni govora o razmatranju  mogućnosti osposobljavanja fabrike za proizvodnju, već pravljenje strategije o "čerupanju" preostalog.
Najmlađa u porodici srpskih šećerana je u Požarevcu. Radila je samo jednu kampanju. O njenoj sudbini i planovima nema pouzdanih informacija. Dvadesetak zaposlenih izdavanjem prostora, obezbeđuje sebi kakvu takvu egzistenciju.
Majka svih pitanja je: ko je doneo odluku da se unište i onesposobe za rad sve četiri šećerane na teritoriji takozvane uže Srbije. Šteta naneta državi  direktnom pljačkom zaslužnih "aktivista" prema slobodnoj proceni, samo u tri šećerane (bez one u Požarevcu) iznosi više od sto miliona evra!
Radi lakšeg razumevanja ovog proizvoda i njegove atraktivnosti na tržištu, treba reći da postoje tri vrste šećera. Beli, koji se dobija iz šećerne repe, žuti od šećerne repe i šećerne trske, i smeđi koji nastaje preradom šećerne trske (obično se koristi u konditorskoj industriji i pakuje se samo u Vojvođanskim šećeranama). Ovaj poslednji preovladava na našem tržištu jer je jeftiniji i na njemu je najveća razlika u ceni koju proizvođači ostvaruju.
U takvim okolnostima gajenje šećerne repe skoro je zamrlo. Na sve načine fabrike šećera seljacima zakidaju na digestiji (količina šećera u repi) čistoći kako bi ugušili proizvodnju šećerne repe.
Najbolji primer je bila afera "prepakivanja" šećera iz Evropske unije gde je ubačen šećer od šećerne trske koji je proverom inspekcija u zemaljama članica Evropske unije otkriven.
O celom slučaju srpski mediji su pisali par dana (Miodrag Kostić-Kole je tom prilikom označen kao ključni čovek ove multimilionske prevare), a onda je sve zaboravljeno, kao da se nikada nije ni desilo. Na žalost, javnost malo zna da je tom prilikom naneta neprocenjiva šteta, ne samo srpskim šećeranama, nego celokupnoj srpskoj privredi, a Evropska unija je dobila još jednu čvrstu potvrdu da je i nova vlast, nakon pada prethodne, takođe kriminalizovana i da je zapravo u rukama milijardera čiji je novac kao i biografije veoma prljav.
Kolika je šteta u pitanju, najbolje govore sledeći podaci:
- Da bi jedna šećerana obezbedila potrebnu količinu repe za kampanju, potrebno je da se zaseje repa na bar 10.000 hiljada hektara za četri šećerane. Šta bi to značilo za našu poljoprivrednu proizvodnju.
- Četri šećerane bi u tom slučaju zaposlile između hiljadu i hiljadu i po radnika.
- Poznato je da je šećer berzanski proizvod i da je deficitaran na svetskom tržištu.
- Uz šećer, kao nus-proizvod, dobijaju se i drugi artikli neophodni prehrambenoj  i farmaceutskoj industriji. Sada se sve ove sirovine uvoze.
Za jasniju sliku o stanju šećerana u Srbiji nedavna najava "da se zbog prepolovljene sadnje šećerne repe ove godine  šećer neće izvoziti u zemlje Evropske unije" nije zabrinula nikog.
Kao da su pojedini jedva čekali ovakvu odluku. Jedino su seljaci zabrinuti jer su oni oštećeni s obzirom da su oni nosioci proizvodnje šećerne repe. Treba reći i to da su seljaci koji su najveći poverioci ostali van namirenja iz stečajne mase dok su se svi ostali namirivali uzevši sve što je moglo da se uzme, najviše država  koja je kasnije opremu koja je  veoma vredna  ustupala raznim "biznismenima i "dobrotvorima".
Stvoren je šećerni monopol koji  proizvodi najlošiji kvalitet šećera, a građani ga plaćaju po visokoj ceni. Nije teško zaključiti ko uzima razliku u ceni.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak