Zapadnjak na meti Zapada

NIN 28.11.2008 15:41
Zapadnjak na meti Zapada


Vuk Jeremić deluje kao da zaista misli ono što je proklamovana državna politika, da govori ono što misli i da radi ono što govori. Ponaša se kao da je Srbija ozbiljna država. A to se ne sviđa svetskim diplomatama



U vladi države čiji su ciljevi borba protiv otimanja dela svoje teritorije i integracija sa onima koji učestvuju u secesiji, nema težeg mesta od položaja ministra spoljnih poslova. I od nekoga ko se gurne u rešavanje takve kvadrature kruga ne može se očekivati mnogo. I taj neko, Vuk Jeremić, nije ni učinio mnogo. On je samo radio svoj posao.
U nekoj ozbiljnijoj državi to što se ministar spoljnih poslova striktno drži proklamovane državne politike, što čuva dostojanstvo svoje zemlje bilo bi normalno. U zemljama, poput Srbije, takvo ponašanje očigledno je neuobičajeno pa donosi veliku ličnu popularnost; Vuk Jeremić ima neprestani trend rasta popularnosti i već je drugi najomiljeniji srpski političar. Ali donosi i nevericu velikog dela domaćih a pogotovo stranih učesnika u srpskoj političkoj drami. I oni već gunđaju na pomen imena čoveka koji iskače iz projektovanih modela ponašanja.
Poslednji u nizu događaja koje Jeremić nije diplomatski prećutao bila je odluka Međunarodnog suda pravde da se oglasi nadležnim za tužbu Hrvatske protiv Srbije i propratno oduševljenje hrvatskih zvaničnika koji su požurili da objasne da je konačno kucnuo čas da Srbija odgovara za etničko čišćenje hrvatskih građana, kao oblika genocida... Vuk Jeremić je odmah najavio kontratužbu Srbije; pominjući i 250 hiljada Srba proteranih iz Krajine ali i celokupan kontekst koji seže do Drugog svetskog rata. Iako svi ministri u vladi nisu podržavali Jeremićevu ideju o kontratužbi, vlada ju je, naposletku, prihvatila.
Nije ovo prvi put da Jeremić ne saginje glavu pred Hrvatskom. U susednoj državi se već prodaju table za pikado sa Jeremićevom fotografijom. Ali, sada su i u srpske medije došle priče koje su se doskora mogle čuti jedino na prijemima i iza zatvorenih vrata. A one se mogu sažeti u naslov iz “Blica” prošlog petka: “Jeremić nervira Evropu”. Anonimni izvori iz Brisela u nekoliko ovdašnjih redakcija sinhronizovano su javili da Jeremić iritira čak i Srbiji naklonjene zemlje, da nisu zadovoljni što nekada govori i loše o EU kao “i što se u kontaktima sa stranim diplomatama ponaša kao da daje izjave za medije, a oni ne shvataju na takav način bilateralne kontakte”.
Za način komunikacije na koji su navikli ovdašnje strane diplomate, obično s druge strane nije neophodan čovek nego samo diktafon ili faks mašina. I onda, kada Vuk Jeremić pred svaki sastanak sa američkim ambasadorom Manterom naglasi da ima posebno odobrenje vlade za taj susret, to je diplomatski gest kojim Jeremić poručuje da sebe i svoju državu doživljava ozbiljno. Budući da po akcionom planu Vlade Srbije ministri imaju obavezu da ne kontaktiraju sa predstavnicima zemalja koje su priznale Kosovo. A na takve diplomatske nijanse nisu baš navikli predstavnici najjačih zemalja u Beogradu.
Kao što Dejvid Miliband, engleski šef diplomatije, nije navikao da ga ministar spoljnih poslova male Srbije podseća da podizanje prsta ili glasa nije primeren način komunikacije između dve suverene zemlje. Ko je taj Vuk koji se odvažio da traži ravnopravan tretman za sebe i svoju zemlju? Ko je taj čovek zbog koga briselski anonimni izvori moraju da rade prekovremeno?
Vuk Jeremić je Beograđanin; otac Mihajlo je za hleb i sinovljevo školovanje u inostranstvu zarađivao kao direktor tada moćnog “Jugopetrola” a postoji nikad potvrđena, ali ni demantovana priča da se mladi Vuk početkom 90-ih učlanio u omladince tada moćnog SPS-a. Ipak, od članova porodice, Vuk je jedino za baku Sadetu pisao da je obožava; reč je, inače o ćerki narodnog heroja Nurije Pozderca i tetki Hamdije Pozderca, dugo godina prvog među bosanskim komunistima. Bitnije od pripadnosti “bošnjačkim Kenedijima”, kako se Pozderci nazivaju u duhovitoj sarajevskoj čaršiji, jeste što je baka bila i direktorka Prve beogradske gimnazije. Po porodičnom uzusu i Vuk je upisao Prvu beogradsku, gde mu je razredni starešina bio Boris Tadić.
Iz gimnazije na Dorćolu, Tadić je otišao u politiku, Jeremić na studije u Englesku. Nije poznato da li su međusobno razmenjivali savete tokom devedesetih dok se Tadić borio protiv režima Slobodana Miloševića a Jeremić se bavio Organizacijom srpskih studenata u inostranstvu (OSSI). U svojoj biografiji koju je predao povodom izbora za finansijskog menadžera OSSI-ja tada 22-godišnji Jeremić je napisao da “do 35. godine života namerava da doktorat naplati u Londonu, Wujorku, Tokiju ili Hongkongu, vršeći surovo kapitalističko izrabljivanje na berzi, a posle toga da se bavi humanitarnim radom, posmatranjem ptica i filatelijom, paralelno sa držanjem značajnog dela deonica Plejboja i portfeljom ministarstva za istraživanje ruda i gubljenje vremena u vladi Srbije”.
“Govorili smo OSSI nek se nosi”, priča nam jedan od tadašnjih članova te organizacije, “i iako je ta organizacija imala i svoj statut i program, njen najveći uspeh je što je umrežila srpske studente”, kaže naš sagovornik, koji napominje da iz tog perioda Jeremića i nekolicinu osnivača OSSI-ja pamti kao izuzetno ambiciozne momke, u zapadnom smislu te reči. “A i pravili su dobre žurke”.
Ali, umesto na berzu u Hongkong, Jeremić se vratio u Beograd jer ga je pozvao njegov razredni starešina koji je, nakon pada režima Slobodana Miloševića, postao ministar telekomunikacija u vladi Zorana Žižića. Od tada pa sve do maja 2007. Jeremić je savetovao Tadića kao ministra telekomunikacija, ministra odbrane i, na kraju predsednika Republike.
Kada je maja 2007. Tadić prvi put došao u priliku da sastavlja vladu, za ministra spoljnih poslova predložio je upravo svog starog, 32-godišnjeg savetnika Vuka Jeremića. On je bio bezobrazno mlad za funkciju operativnog predstavnika zemlje, na koju u ozbiljnim državama dolaze diplomatske ale, političari sa mnogo znanja i iskustva. Uostalom, Jeremić je školski drug sa sinom grčke ministarke spoljnih poslova Dore Bakojani a i većina drugih evropskih šefova diplomatije je generacijski udaljena od Jeremića. Jedini mlađi šef diplomatije u Evropi bio je Makedonac Antonio Miloševski.
Zbog neiskustva, kosovskog trilera u koji je već ušla Srbija i svega pomenutog što je već nosio u ličnom bagažu, Jeremić nije mogao biti nekakav veliki optimista ni po pitanju ostvarivanja zadataka koji su mu u opisu posla kao šefa diplomatije; ni u ostvarivanju nekakvog ličnog rejtinga. Primeri za to su dva prethodna srpska ministra inostranih dela koji su ostavili bledunjavi utisak, a stranke koje su vodili ugasile su se (Svilanovićeva) ili samo što nisu (Draškovićeva).
Ali, Vuk Jeremić je ubrzo pokazao da nije poput svojih prethodnika. Između ostalog i po tome što je odmah formirao Spoljnopolitički savet u koji su ušli ljudi različitih profila, stručnih i političkih, kao i pogleda na spoljnopolitičku poziciju Srbije: Živorad Kovačević, Vladeta Janković, Vojin Dimitrijević, Dušan Lazić, Qiljana Smajlović, Ivo Visković, Svetozar Stojanović, Dejan Janča, Jelica Minić, Dragoljub Mićunović, Sonja Liht, Vatroslav Vekarić, Goran Svilanović i Trivo Inđić. Protivno srpskoj praksi najozbiljnije je rad tog Saveta shvatio onaj ko ga je formirao: ministar Jeremić. “Ja sam bio zaprepašten kako je ministar ozbiljno shvatao ulogu Saveta. Da sam ja na njegovom mestu ne verujem da bih toliko vremena i energije tome posvetio. On nas je iscrpno informisao o svemu što se događalo, iznosio nam je dileme pred koje je nailazio, pažljivo je slušao sve naše predloge i sugestije. Stvarno je vođena diskusija o svim bitnim pitanjima; niko se nije ponašao kao da postoji spoljnopolitička ortodoksija već da je svaki stav podložan promenama ako se iznesu argumenti. I ispostavljalo se da je mnoge stavove izrečene na Savetu Jeremić usvajao”, priča nam član Spoljnopolitičkog saveta.
Iako je bilo predviđeno da se Savet sastaje kvartalno, zbog gustog spoljnopolitičkog rasporeda, on se sastajao i češće a nakon promena snaga u vladi ministar Jeremić nije menjao članove Saveta. Još jedan od članova Saveta kaže nam da je ministar dobro uradio što je napravio Savet na kome je retko bilo slaganja a kao njegov lični utisak iznosi to što je ministar bio spreman ne samo da sasluša nego čak i da prihvati neke kritike.
I u Jeremićevom učešću u pregovaračkom timu Srbije oko statusa Kosova mogla se uočiti njegova spremnost da sasluša, da uči ali i u Kembridžu vežbana disciplina. Tako saznajemo da je njegov prvi istup na sednici pregovaračkog tima bio prilično loš, da je svih 15 minuta svog obraćanja šlajfovao u mestu daveći se u frazama. Ali, iz runde u rundu pregovora bio je sve bolji, ne toliko u suštinskom koliko u metodološkom smislu. Za razliku od predstavnika DSS-a koji su ostajali na visokom terenu međunarodnog prava, Jeremić je jedini išao direktno ka albanskoj strani. Na perfektnom engleskom išao je direktno u klinč s njima, postavljao im pitanja u svojim govorima što u interaktivnom procesu kao što su pregovori prilično dobro izgleda. Često je albanske predstavnike dovodio u prilično neprijatne situacije, odakle ih je svojim sofizmima pokušao da vrati Veton Suroi...
Putovao je neprestano, dešavalo mu se da odjednom, bez povratka u Beograd, obiđe četiri evropske prestonice. A ono što nije bilo svojstveno njegovim prethodnicima, bio je spreman da izazove diplomatski incident ako uvidi da se zemlja tretira na nedostojan, ponižavajući način. Tako je krajem avgusta 2007. napustio radnu večeru Bledskog strateškog foruma pošto mu nije dozvoljeno da odgovori Martiju Ahtisariju, koji se tada još uvek trudio da dobije Nobelovu nagradu. U septembru, u intervjuu “Tajmsu” otvoreno je kritikovao ponašanje zvaničnog Brisela prema statusu Kosova, a u novembru je ministarsku konferenciju OEBS-a iskoristio da se sastane sa oko 20 svetskih zvaničnika i da uđe u oštru polemiku oko Kosova sa američkim podsekretarom Nikolasom Bernsom.
“Vuk Jeremić ima ofanzivni pristup diplomatiji; on preuzima inicijativu, napada problem. I to je mnoge iznenadilo, kako to da Srbija posle 20 godina vođenja defanzivne diplomatske politike ponovo preuzima inicijativu”, objašnjava naš stručnjak za diplomatiju. “To je sad pitanje ukusa; ja lično nisam skloniji tom otvorenijem, jačem izrazu poput Jeremića ali bitno je da naš ministar nikada nije prešao tu granicu dobrog ponašanja”. Vuk Jeremić ima, kako on to voli da naziva, crvene linije kada su u pitanju državni interesi i nacionalno dostojanstvo ispod kojih ne dozvoljava da se ide i to je, reći će naši sagovornici, sasvim legitimno.
Ali, ako je legitimno, zbog čega strane diplomate negoduju? Zašto im Vuk nije po volji? “Ne bih rekao da im on nije po volji. Ja bih rekao da je to neka vrsta političkog halo efekta; a to je pojam iz psihologije kad vas neko koga volite razočara pa onda to izgleda gore nego što jeste. I stranci možda nisu navikli na ovakvog ministra spoljnih poslova Srbije, možda su od nekoga ko se obrazovao na Zapadu očekivali drugačije, mekše nastupa ali ne mislim da su oni protiv njega”, kaže naš diplomata.
Naš drugi diplomatski sagovornik, međutim, reći će da se strancima sigurno ne dopada to što svakim detaljem, svakim postupkom naš ministar spoljnih poslova pokazuje da sebe i svoju državu shvata ozbiljno. I kao takav stiče mnogo političkih protivnika, kako u dvorištima ambasada, tako i u zemljama regiona koje nisu navikle na takvu Srbiju ali i među onim najevropskijim među Srbima. Tako je, na primer, istoričar Nikola Samardžić, tada funkcioner LDP-a Čede Jovanovića, u januaru za “Slobodnu Bosnu” komentarisao srpskog ministra spoljnih poslova. “Srpski šef diplomatije je vrsta političke dvorske budale koja svojim ponašanjem, izgledom, govorom i sadržinom svojih poruka vređa naše evropske i demokratske partnere. Da je Tadić bio iskren u svom evropskom opredeljenju on bi za ministra spoljnih poslova izabrao čoveka koji je u stanju da komunicira sa svetom i s njim deli sistem vrednosti. Umesto toga, kao još jedna u nizu pojava uvredljivih za javnost, na isti način na koji je svojevremeno Milošević vređao građane Šešeljem i Lilićem – ovde se pojavljuje Vuk Jeremić”.
A da je Hrvatska znala ko će doći posle Draškovića nikada ne bi ružnu reč uputila na račun Vuka prvog. Sada, kada Jeremić na svakom mestu, pa zvalo se ono i Zagreb, ponavlja da je Hrvatska izvršila etničko čišćenje 250 hiljada Srba oni ga već i u zvaničnim dokumentima nazivaju provokatorom. Čak i najliberalnije među Hrvatima, u koje nesumnjivo spada Žarko Puhovski, tamošnji borac za ljudska prava, živcira srpski ministar spoljnih poslova. “Gospodin Jeremić izaziva čitav niz potpuno neproduktivnih sukoba Srbije sa većinom ministara EU. Ja sam sa nekoliko njih razgovarao, svi o njemu veoma loše govore. Svađa se sa Hrvatima zbog unutrašnjopolitičkih razloga, kojima treba osigurati desni bok srpskoj vladi. On je za te stvari verovatno dobar političar ali je loš ministar spoljnih poslova”, ispričao je Puhovski za “Standard”.
Puhovski je verovatno u pravu kada misli da je deo Jeremićevih odluka motivisan pozicijom na unutarpolitičkoj sceni. Ali, jedino uverljiva politika može biti ona koja nema različite pristupe prema spolja i prema unutra. Mnogi su tvrdili da će odbrana Kosova biti samo unutrašnja politička tema dok se van granica Srbije (bez Kosova) o tome neće glasno govoriti.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak