Džez je način pravljenja muzike - otvorenog uma, eksperimentišući

Danas 27.11.2008 14:37
Room Eleven - Lukas (kontrabas), Marten (bubnjevi), Toni (klavir), Arijen (gitara) i Džen (glas

Room Eleven - Lukas (kontrabas), Marten (bubnjevi), Toni (klavir), Arijen (gitara) i Džen (glas


Room Eleven, muzičke zvezde trodnevnog Festivala nove kulture Amsterdama u beogradskom Domu omladine - „A Rough Guide to Amsterdam“ od 28. do 30. novembra



Ovog vikenda, Beograd i njegova sve-umetnička publika imaće da se suoči sa intenzivnim vođenjem po kulturi holandskog Amsterdama, raskošnog grada znanog iz hipi sanjarija druge polovine XX, no još i više iz likovnih te inih kulturnih tekovina Evrope i bukvalno vekovima unatrag. Donedavno, Holandija još beše tek nizozemna postojbina lala i vetrenjača sa životno važnim odbrambenim nasipima od okeanske vode što je rado plavi, a legendu o dečaku čiji prst je zatisnuo rupicu u takovom bedemu i spasao zemlju od sigurne propasti znao je baš svako naizust.

U novijoj prošlosti, građani ove i svake ex-yu državice Holandiju, pak, po pravilu, najpre vezuju za izvestan zatvor i sud, mirovne trupe i slično.

No, ovo je možda važna prilika da se vratimo na sve ono mirnodopski staro. Svojim nastupom, u petak 28. novembra od 21 sat, holandski Room Eleven, bend koji je u svoj zvuk umešao nepretenciozni džez, šarmantni fank, njuorleanski kipeći žanrovski lonac svega i svačega, folk i džipsi manir, sve to na pitak pop način, svakako će vas razgaliti i omekšati za ostale događaje do isteka nedelje. Zakoračite dakle ovom stazom do Amsterdama sa njima bez muke.

Pretpostavljam da vas to pitaju najčešće, ali zašto i otkud u stvari ta „soba jedanaest” u nazivu benda?

- Soba jedanaest (Room Eleven) bila je prva prostorija u kojoj smo vežbali kao bend. Pre toga Džen (Janne, vokali) i ja (Arijen/Arrien, gitara), svirali smo samo sa gitarom i glasom, ali za nas u tome nije bilo dovoljno energije na bini. Tako smo rešili da skupimo grupu i naše pesme sviramo u formi koncertnog sastava. Kad smo prvi put nastupili zajedno, osećali smo se jako dobro i energično, upravo onako kako smo čuli te pesme u svojim glavama. Tako smo rešili da pokušamo i donesemo tu energiju na svaki stage na kom se nađemo, i, naravno, nazvali se Room Eleven.

Legenda kaže da je sve krenulo isključivo zabave radi, ali da li se stvarno sve sa vašim debi albumom „Six White Russians And A Pink Pussycat“ desilo baš bez ikakve namere?

- Naša prva ploča, „Six White Russians And A Pink Pussycat“, bila je zaista snimljena na vrlo opušten način. Sve smo zabeležili u studiju našeg producenta Florisa, u njegovoj kući. Kad god smo bili raspoloženi, mi smo pomalo snimali, a najveći broj finalnih verzija smo kompletirali tokom leta, tako da nam je za ceo proces bilo potrebno oko godinu i po dana pre nego što smo sve priveli kraju.

Vratimo li se još malo unatrag, nalazimo vas, muzičare Room Eleven, na konzervatorijumu u Utrehtu kako studirate seriozni zvuk - kako je to potanko izgledalo i ko je šta učio tamo?

- U stvari samo sam ja (Arijen) studirao u Utrehtu na Konzervatorijumu, da bih postao profesor i džez gitarista, ostatak benda je studirao u Amsterdamu (takođe džez), a Džen nije studirala na Konzervatorijumu uopšte. Međutim, škola je bila prilično od pomoći kad je u pitanju razvijanje svih onih veština kojima se postaje bolji muzičar i više nauči o muzici. Kao što sam rekao, studirao sam da bih postao profesor i da bih proučio džez gitaru, Marten (Maarten) je studirao bubnjeve, Toni (Tony) klasičan klavir jedno kraće vreme, a onda se prebacio na džez klavir, dok je Lukas (Lucas) učio da svira kontrabas.

Vaše žanrovske fascinacije su raznovrsne, ali se u osnovi sve podvodi pod džez - koliko se osećate ugodno na uglednim džez festivalima pored tradicionalista ovog zvuka?

- Mi nikad sebe nismo smatrali pravim džez bendom. Radimo sa našim autentičnim pesmama i pokušavamo da ih sviramo uvek malo drugačije svaki put kad ih sviramo, da ih sačuvamo živima. Kad nastupamo na čuvenim džez festivalima, malo se prilagodimo, ostavljajući više mesta za soliranje i improvizaciju. Volimo da sviramo na takvim festivalima zato što je za nas izazov da nastupamo izvodeći svoje pesme na drugačiji način nego što inače činimo.

Rečju, vaše ukrštanje laganog fanka, raspojasanosti njuorleanskog obilja, sve to sa pop organizacijom, nalazi svoje mesto i u slučaju eventualnog džez čistunstva?

- Nekima se to prilično dopada, ja bih rekao. Pokušavamo ništa da ne klasifikujemo kao džez, jer je džez, po našem mišljenju, način pravljenja muzike (otvorenog uma, eksperimentišući). Tako da nema „pravog” džeza, on može biti bilo šta od Majlsa Dejvisa, preko Herbija Hankoka do Erykah Badu i dosta drugih...

Koji su najzad vaši umetnički uzori danas, a imena kojih umetnika su vam najviše značila kao tinejdžerima i uopšte početnicima u sviranju?

- Mmm, čini mi se da tu uopšte nije bilo mnogo džeza (smeh)! U ovom trenutku, slušam dosta, pa su tu, recimo, Feist, Kings of Convenience, Džoli Holand, Džoš Riter, Pol Mekartni. U mladosti sam slušao puno kantautora kao što su Damien Rajs, Bob Dilan i slično.

Kako će izgledati postava vašeg beogradskog koncerta i čemu se imaju nadati posetioci Doma omladine u petak?

- Sviraćemo u našoj uobičajenoj postavci, što znači: vokali, gitare, klavijature, kontrabas i bubnjevi. Naši koncerti obično su veoma energični i takođe veoma intimni. Mi se inače veoma zabavljamo na sceni i uvek se posebno trudimo da uvučemo publiku u tu zabavu. Usput, ukoliko postoje muzičari koji želeli da nam se pridruže na sceni u Beogradu: pošaljite nam poruku posredstvom naše MySpace strane www.myspace.com/roomeleven, nama bi se to jako dopalo!

 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak