Hrvati

Željko Cvijanović Standard 25.11.2008 18:09
Hrvati


Novi srpsko-hrvatski diplomatski rat svoju energiju vuče iz prošlosti, ali sve svoje motive vuče iz sadašnjosti



Vest iz Međunarodnog suda pravde u Hagu, koji će suditi Srbiji za genocid nad Hrvatskom, glasi: Beograd i Zagreb ponovo su u diplomatskom ratu, koji će trajati još najmanje nekoliko godina. Ima tu samo jedan problem: a kad su to oni prestali da ratuju.

 

Reakcija na hašku odluku i domaće javnosti i oficijelnog Beograda, međutim, skrivala je izvesnu inferiornost sa kojom se Srbija nosi prema ovom problemu. Obožavano biće egzaltirane srpske čaršije sada postaje Vuk Jeremić, čovek koji je u bližoj prošlosti itekako umeo da skreše Hrvatima i koji je rekao da to što je Sud prihvatio hrvatsku tužbu znači da sada ništa ne stoji na putu Srbiji da i ona tuži Hrvate zbog etničkog čćenja Srba tokom 1995. godine.

 

Problem je, međutim, što Vuk, koji na taj način govori kako nismo ni mi bez argumenata, pokazuje jedan sasvim kampanjski odnos Srbije i prema pravdi i prema sopstvenom međunarodnom položaju. Drugim rečima, njegova pretnja liči na ono kad Velja Ilić poručuje svojim neprijateljima kako će, ako ne prestanu da ga napadaju, on dokazati da su oni kriminalci jer su ukrali to i to, prevarili toga i toga i oštetili Srbiju za toliko i toliko. Naravno Velja tada pada ne veoma prostom ispitu, on pada kao građanin jer ono što bi moralo da bude minimum njegove građanske obaveze (da prijavi lopove), njemu služi kao pretnja, politički obračun i tada se sve pretvara u jedno dripačko nadgornjavanje.

 

Naravno, kasa se tako neprincipijeno kasni, tada pravda postaje samo političko sredstvo, i tada za Vuka Jeremića postoji samo jedno pitanje: zašto Srbija nije odavno tužila Hrvatsku, zašto nju to naknadno osećanje nije obavezivalo pred tim prognanim svetom, pred pravdom koja ima da se vrši makar svet propao, pa i pred onim koji odozgo pažljivo meri naš učinak na zemlji.

 

Osim toga, Jeremićeva reakcija, koja pravdu veoma direktno gura u politički kontekst, kompromituje srpski stav pred onim drugim Haškim sudom da je on pravdu potčinio političkom kontekstu i da je taj kontekst bio presudan u jednom potpuno nesrazmernom vaganju krivice između Srba i onih sa kojima su tokom prošle decenije ratovali.

 

Ali bio bih veoma nepravedan prema Jeremiću ako bih ga držao odgovornim za to specifično našijenačko osećanje pravde. Naravno, to je priča koja se vuče još od vremena Miloševića. On je bi taj koji nije želeo da se bavi zločinima počinjenim nad Srbima zbog toga što je razumevao da je svako hranjenje Haga zapravo jačanje jednog međunarodnog političkog sistema koji je usmeren na njegovo obaranje. Zato je toj zemaljskoj pravdi pretpostavio istorijsku, nesvestan koliko su to u savremenom svetu stvari bliske i koliko je teško izgubiti na jednoj, a dobiti na drugoj strani.

 

Slično su se po tom pitanju ponašali kasnije i Đinđić i Koštunica: obojica su i pitanje Haga i pitanje ratne pravde ispravno doživeli kao stvar sa kojom bi Srbija trebalo da završi što je moguće pre (Đinđić) i što je moguće bezbolnije (Koštunica) i zašto bi onda insistirali na nečemu što se u tim ratovima događalo Srbima ako bi to samo produžavalo sveukupnu agoniju i nastavilo da nam se vuče kao kamen oko vrata. Ali niti su išta uspeli da ubrzaju, niti su bacili na sto pitanje srpskih stradanja.

 

Zato se ovde gajila jedna vrsta zaborava, jedna vrsta sasvim pogrešnog podsvesnog uverenja da će neko tamo zaboraviti na srpske dželate ako mi ovde zaboravimo na srpske žrtve. Srbi su bili obešenjaci u čijoj kući se o konopcima nije razgovaralo, potpuno nesvesni da se na drugim stranama o konopcima itekako govori, i da svi ti koji o tome govore oko vrata nose konopce kao mi, možda nešto kraće, možda druge boje, ali konopce.

 

Koštunica je čak u nekom trenutku imao izvesnu vrstu političkog razumevanja sa Ivom Sanaderom da je izgledalo kako kako se odnosi normalizuju. Naravno, istovremeno je gomila hrvatskih obaveštajaca špartala Srbijom i posebno Vojvodinom, tražeći kompanije za prodaju hrvatskim tajkunima, zatim sa dosta uspeha razmekšavajući srpske političare da dozvole ulazak hrvatskog kapitala i da taj ulazak ne bude racipročan. Na kraju su učestvovali i u brojnim kampanjama u srpskim medijima koje su bile priprema terena što za privredne što za političke akcije.

 

Ulazak Borisa Tadića na scenu na velika vrata probudio je njegovu ambiciju da pokuša da se nametne kao neka vrsta regionalnog igrača, koji bi popravio evropski imidž Srbije tako što ga popravlja u regionu. Moralna prednost koju je ostvariovao svojim izvinjenjima i nastojanje da svoj evropski imidž prenese na doživljaj Srbije, samo su povećavali podozrenje prema njemu. Da od neće biti ništa od njegovog regionanog prodora, međutim, znao bi samo da su i on, i pre njega Koštunica i Đinđić, hteli da razumeju zašto je pad Miloševića više zabrinuo zvanični Zagreb nego kad su im pod isti 1991. došli tenkovi JNA.

 

Hoću da kažem da ni u hrvatskoj ni u srpskoj politici ideali morala i pravde nisu sjajno rangirani i da se prema tome valja odnositi sa više mozganja nego prezira. Drugim rečima, ne sprečava srpske političare da imaju bolje odnose sa Hrvatima to što u kolektivnom pamćenju imaju Jasenovac, kao što ih u tome ne sprečava ni bilo kakva obaveza prema žrtvama etničkog čćenja u Kninu i Zapadnoj Slavoniji. Sa druge strane, ne sprečava ni Hrvate da manje mrze Srbe to što se još živo sećaju rušenja Vukovara i prilično sam uveren da bi ih u ovom trenutku mnogo više pogodilo kada bi im, nedajbože, iz Srbije proterali Ivicu Todorića.

 

Nije, dakle, osećanje pravde ono što tako beznadežno razdvaja Srbe i Hrvate, pravda se tu pojavljuje kao neka vrsta ekspresivnog i univerzalnog opravdanja. I, naravno, neka vrsta žvake za narod. To, međutim, nikako ne znači da su Hrvati postupili glupo što su tužili Srbiju za genocid kao što ne znači da su Srbi uradili pametno što na vreme nisu uradili to isto.

 

Istorija odnosa dve zemlje posle Miloševićevog pada najpre je dovela da je Hrvatska, kao i većina zemalja u regionu, izgubila onaj strani besplatni ručak, da je u međunarodnoj javnosti odlazak Miloševića obezbedio objaktivniju sliku o Tuđmanu i hrvatskom domovinskom ratu, koji je završen velikim etnuičkim čćenjem. Ali, ako su Hrvati Miloševića iskreno mrzeli (i jednako radili s njim), posle njegovog odlaska Koštunica i Đinđić su ih plašili. A strah je, kako i treba, uvek jači od mržnje.

 

Srbija koja se otresla Miloševića zakratko je bila neka vrsta svetskog hita, a koliko je Hrvatska radila da to traje što kraće, koliko su njene službe otvorile afera u srpskoj javnosti, govori i to da već u trenutku kada je došao 9/11 i kada su Ameri zaboravili gde je taj Balkan, Srbija nije bila ni blizu pozicije kakvu je imala pola godine pre.

 

To znači da ovaj novi srpsko-hrvatski rat svoju energiju vuče iz prošlosti, ali sve svoje motive vuče iz sadašnjosti i veikog rivalstva dve zemlje koja će zauzeti primat na Balkanu: ili Hrvatska, koja je neku godinu pre Srbije ušla u tranziciju i koja je na tom putu imala makar jedan problem manje – o Kosovu je reč – ili Srbija, koja se već ceo vek nameće kao zemlja dobrih potencijala i veoma loših izvedbi.

 

Zato Vuk Jeremić nije iznervirao Hrvate zbog toga što se usudio da im prvi otvoreno nabije na nos etničko čćenje, već zato što im to govori čovek jedne srpske vlasti koja nastoji da se izbori za nekakav svoj evropski status, koja Hrvatskoj taj politički segment nije prepustila onako kao što je to činio Milošević ili kao što je u poslednjim mesecima svoje vladavine činio Koštunica.

 

Zato nema nikakve sumnje da isti ti Hrvati, ako bi nekim slučajem na svojoj teritoriji uhvatili Ratka Mladića, ne bi najpre zvali Hag, već Beograd, kome bi rado ponudili zamenu: da im daju Mladića, a ovi njima Jeremića. Ta komična slika, međutim, ne sme da uljuljka srpsku vlast, koja - ne samo zbog prošle decenije i Kosova, kako se misli – nije okružena sa mnogo prijatelja u regionu.

 

Ta činjenica nalaže određene političke akcije, ali ne onakve koje toliko providno mešaju politiku i pravdu, još manje one koje se svode na buku i bes i koje bni bi sada izazvale nekakvo praskanje, čemu su ovde skoni i javnost i političari.

 

Uostalom, to praskanje nije mera našeg pravednog besa, kako se čini na prvi pogled, već mera našeg nerada i nerazumevanja regiona te odbijanja da se suočimo sa činjenicim da ta vrsta rivalstva kakvo imamo sa Hrvatima zahteva dug i naporan rad, u kome nam oni, da se ne lažemo, beže bar nekoliko godina. I to će dakle trajati najkraće do onog trenutka kad se jednom sretnemo u Evropi, jednako prepuni starih mržnji, ali i novih pravila.


Izvor


Article viewed 898 times



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak