Tanana osećanja Bate Kan Kana

Miroslav Vislavski Tabloid 24.11.2008 18:07
Tanana osećanja Bate Kan Kana


Nedavno je FK "Vojvodina" svom saopštenju najavio da podnosi prijavu protiv istaknutog sportskog novinara Nikole Simića, poznatog po svojoj oštroj kritici skrnavljenja i urušavanja fudbalskog sporta u Srbiji.



U saopštenju za javnost, napisanom u najstarijem prvoligašu, između ostalog se kaže: "… FK "Vojvodina" je krajnje neprijatno iznenađen diskvalifikacijama i klevetama koje je na račun kluba i potpredsednika Upravnog odbora Ratka Buturovića u emisiji "Total soccer", prikazanoj na  programu SOS kanala dana 20. oktobra 2008. ove godine, izneo novinar Nikola Simić. Podsećamo on je tom prilikom pored ostalog, za FK "Vojvodina" rekao da je "mafijaški klub jer je Butorović fudbalski mafijaš…" i dalje: "…Poznato je da FK "Vojvodina" u Novom Sadu važi za instituciju od posebnog životnog značaja, kao Srpsko narodno pozorište i Matica srpska, pa nas to dodatno obavezuje u nastojanju za očuvanjem ugleda našeg kluba. Zbog svega, pored ovog saopštenja kojim izražavamo ogorčenost postupkom novinara Nikole Simića, primorani smo i da satisfakciju zatražimo sudskim putem kako bi smo zaštitili integritet i dignitet kluba od kleveta i diskvalifikacija upućenih na račun FK "Vojvodina" i ljudi koji ga vole".
Nikola Simić je jedan od retkih, ako ne i jedini među svojim kolegama koji se  još početkom devedesetih prošlog veka javno suprotstavljao novopridošlim "fudbalskim zanesenjacima" u srpski fudbal, koji su po skraćenom postupku uzurpacije klubova u potonuću, uspostavili svoje nepisane zakone, uspešno mu pružajući novi imidž koji se prepoznavao po mafijaškim klikama i gangovima.
Fudbalski klubovi su postali sabirni centar ljudi iza zakona, onih koji su imali "zadivljujuće biografije" koje su bile inspiracija i motiv evropskim i svetskim policijama, a tadašnjoj našoj, saveznici u razaranju vrednosnog sistema na kome se svaki Srbin nadahnjivao, u kome se formirao kao čovek i koji ga je u svetu činio poštovanim i cenjenim.
Sa novim fudbalskim establišmentom, usledilo je i brzo propadanje ovog sporta. Ne toliko sportsko, koliko moralno. Sa moralnim padom, usledilo je i rasturanje principa, normi i politike na kojima je fudbal mogao eventualno da lakše prebrodi takmičarski debakl na međunarodnoj pozornici. Tome se nisu suprotstavljali državni organi, sportski forumi su se snebivali i kolebali u pokretanju akcije protiv takvog procesa, fudbalska organizacija je bila nemoćna pred najezdom novih "fudbalskih zaljubljenika", mediji su zatvarali oči pred surovim činjenicama i stvarnošću, pojedinci među novinarima od kojih se najviše prepoznaje i pamti Nikola Simić, su se izlagali velikim rizicima, koji su išli i do toga da je bila ugrožavana i lična bezbednost, uključujući i životnu opasnost.
Odoleo je Nikola mnogim silnicima, a među njima i takvim "veličinama" kao što su bili Arkan i Jusa, ali i Vlajko, Badža, do raznih "bombona", "limuna", "pomorandži" i inih lokalnih veličina koje su gazdovale u svojim pašalucima, uterujući strah svojim pojavljivanjem u pratnji naoružane armade ličnih telohranitelja.
U takvom ambijentu, novouspostavljenoj fudbalskoj infrastrukturi koja je sa prvim sumrakom prebijala i uklanjala svakog ko je podigao glavu, Nikola Simić je držao visoko podignuto čelo, ponosno i odvažno prkoseći nepisanim zakonima podzemlja u koje je usisan fudbalski sport, nastojeći da se suprotstavi propasti i želeći da ohrabri ono malo preostalog čestitog sveta koji je u fudbal gledao kao sportsku delatnost i igru koja ima za cilj pre svega takmičarsku dimenziju, delatnost koja je postala svetski biznis kao i svaki drugi koji se ostvaruje po zakonima države, a ne podzemlja. Nije ustuknuo i odustao od svojih uverenja i pogleda na fudbalsku igru.
Ako ga je ljudsko osećanje straha ponekad obuzimalo u nenormalnim situacijama bliskog susreta sa akterima koji su bili predmet oštrine njegovog pera, nije se pokolebao. Nastavljao je borbu i umesto oružja, kritikom fudbalskog polusveta pokušavao da zaštiti najpopularniju sportsku igru na svetu, u zemlji koja nam je bila država, bez obzira kako se zvala. To čini i danas, uprkos pokušajima nekih da se "prepakivanjem" svrstaju tamo gde im mesto nije.
Što se "Vojvodine" tiče, pravo je onih koji je vode da o klubu i sebi misle lepo. Drugo je pitanje šta o klubu koji oličavaju njene vođe, šta misli javnost. Izvesno je da su tribine stadiona "Karađorđe", bez obzira na novo ime i dalje prazne iako se organi Kluba dodvoravaju nestaloj publici, nudeći besplatan ulaz na zvanične utakmice.
Ni relativan rezultatski uspeh na domaćoj sceni nije promenio raspoloženje i pobudio motiv kod Novosađana da dođu na utakmicu. Ni parola "Budi Novosađanin - navijaj za Vojvodinu" nije probudila sujetu lokal patriota da odgovore pozivu onih koje ne doživljavaju svojim Novosađanima. Ni stabilizacija kluba pod vođstvom aktuelnog rukovodstva, novi objekti i režim korišćenja nisu razbili rezerve u široj javnosti i nepoverenje prema ljudima koji oličavaju klupsko rukovodstvo u profesionalnom pogonu i upravljačkoj infrastrukturi među istinskim pristalicama kluba, među onima koji ne pripadaju interesnim grupama i korumpiranim ljubiteljima "Stare dame".
U istoriji kluba, na koju se često pozivaju oni koji ga danas i minulih godina predstavljaju, koji uzgred (čast izuzecima) pojma nemaju šta je FK "Vojvodina" u istorijskom smislu i kako je hodila kroz decenije iza nas tokom minulog stoleća, se ne pamti da su "Lale" učestvovale u lažiranju utakmice ili da su potplaćivali sudije i zvanična lica. Takva ljaga je za prave Novosađane i Vojvodinaše nezamisliva i neprihvatljiva.
Još uvek trajući postupak pred istražnim i pravosudnim organima povodom sumnji u regularnost utakmice i rezultata Mladost - Vojvodina, baca senku na sve što su aktuelni rukovodioci kluba uradili do sada.
Nikola Simić, koji ne pripada navijačima i pristalicama kluba je samo javno protumačio i izgovorio kvalifikaciju koja je u svesti šire javnosti kada se govori o kredibilnosti rukovodilaca i upravljača u novijoj istoriji postojanja FK "Vojvodina". Zbog toga je veliko pitanje smislenosti najavljene prijave "Vojvodine" protiv Nikole Simića sudskim organima.
Hoće li na sudu prenebreći činjenice o postupku koji se vodi protiv pojedinih funkcionera kluba zbog sumnje da je izvršeno delo korupcije, da su među rukovodiocima oni koji su imali povremene sudare sa zakonima - fudbalskim ili državnim, da je stabilizacija kluba izvršena sredstvima koja kontrolišu aktuelni rukovodioci koji na taj način zauzimaju poziciju pred buduću privatizaciju kluba?
Javna je tajna da postoje evidencije o izdvajanjima ili "uterivanju" novca na osnovu čega se vodi tiha borba za poziciju u formaciji koja odlučuje… Kada se uzmu u obzir ove činjenice i elementi, onda nije poznato koji drugi termin odgovara izrečenoj kvalifikaciji  Nikole Simića, zbog koje su ogorčeni u FK "Vojvodina" i zbog koje "traže satisfakciju pred sudom".
Postalo je degutantno i neprimereno učestalo pozivanje aktuelnih u "Vojvodini", na Novosadske simbole kulture, istorije i tradicije kao što su Srpsko narodno pozorište i Matica srpska. Pogotovo je neprihvatljivo izjednačavanje značaja kluba sa ovim tekovinama nacionalne kulture Srba u Vojvodini i Novom Sadu. Iz prostog razloga što to nije tako unazad petnaestak, pa i više godina.
Matica srpska osnovana je 1826. u Pešti, a 1864. je preseljena u Novi Sad. Srpsko narodno pozorište je osnovano 1861. godine. Ako je po tradiciji, FK "Vojvodina" je osnovan pedeset godina kasnije od pozorišta, a devedeset nakon Matice srpske. Mereno tim kriterijumom, neuporedivo značajnija kulturna tekovina Novosadskih Srba od FK "Vojvodine" jeste Srpska čitaonica (1845), koja se nikada ne pominje u rangu onih sa kojima se izjednačava FK "Vojvodina" i time potencira svoj autoritet.
Zašto je to tako? Pa pre svega zbog istorijskih činjenica koje govore da su "Vojvodinu" osnovali 1914. srpski studenti koji su se školovali u Pragu. Istorija kaže da su prvu loptu i dresove Praške Slavije (crveno - bele sa plavom petokrakom na prsima) doneli u Novi Sad i formirali sportski klub "Vojvodina". Klub su vodili studenti, a u daljem istorijskom razvoju okupljali se intelektualci, kulturni poslenici, lekari - gospoda…
Za vreme prvog i drugog Svetskog rata, "Vojvodina" se nije takmičila. Iz njenih redova su stasavali napredni omladinci i inteligencija. Posle drugog Svetskog rata, sa promenom vlasti i sistema, "Vojvodina" je pažena i negovana od režima. Najistaknutiji partijski i državni funkcioneri iz Pokrajine su brinuli o klubu, u kome su delovale i istaknute ličnosti kulturnog, prosvetnog, naučnog, političkog života. Biti u "Vojvodini", bilo je prestižno, statusno pitanje. O njenoj Skupštini (Konferenciji) i posebno rukovodećim organima, konsultovani su kadrovici pokrajine, čije mišljenje je bila odluka!

Dakle, FK "Vojvodina" je bila stecište istaknutih ličnosti javnog, društvenog i političkog života. Sednice njenih organa su pripremane po uzoru na sednice najznačajnijih državnih i političkih organa, a njihov značaj je dobijao izvanredan publicitet. "Vojvodina" je bila deo vrednosnog sistema u kome su obrazovanje, kultura, ugled, status, bili primarnog značaja. Otuda je i lansirana teza o značaju "Vojvodine" koji je poistovećivan sa najznačajnijim institucija za kulturni razvoj Srba u Vojvodini, kao što su Matica srpska i Srpsko narodno pozorište.
Kada su nakon promena 2000. došli neki novi ljudi kojima je "Vojvodina" bila nepoznanica, da bi impresionirali javnost svojim poznavanjem značaja Vojvodine, uz pominjane institucije, novopečeni Vojvodinaši su lansirali i dodatnu istorijsku tekovinu - Petrovaradinsku tvrđavu. Pomešali su doduše, da je Tvrđavu gradila Marija Terezija za potrebe Austro ugarske imperije, a ne u kulturne svrhe i za duhovne potrebe Srba, zbog čega se isticanjem Matice i Pozorišta naglašava i autoritet Vojvodine!
Ti novopridošli, prvo su osakatili "Vojvodinu" u vreme Miodraga Kostića. Njegovi sledbenici (izabranici) su je pod njegovom kontrolom i uticajem  dalje survavali, gotovo do ukidanja i nestanka! Kada su navijači smenili Koleta i njegove poslušnike i predvođeni direktorom s krivičnom prijavom (zbog sumnji da je zloupotrebio položaj) Cvetkom Riđošićem i "škartiranim" fudbalskim sudijom, zbog sumnji da je primio mito zbog nameštanja rezultata, sada sportskim direktorom Radisavom Rabrenovićem, uz posredovanje crnogorskih kapital kadrova, doveli su i klub poverili Ratku Buturoviću, zvanom Bata Kan Kan, koji je preporodio klub! Njegovo stanovište prilikom izbora po kome: "… više ne postoji Skupština, ne postoji Upravni odbor, od sada se ja pitam o svemu! Za sve sam ja kriv…" kasnije je "demokratizovano" jer je u par navrata podnosio ili najavljivao ostavku, a Skupština ili Upravni odbor mu kao nisu prihvatali. U suštini i kada nije bio tu, Bata Kan Kan je bio i danas neprikosnoveni šef i gazda.
Ovi novopridošli su produkt nekih novih kriterijuma i vrednosnog sistema u kome poziciju ne gradi obrazovanje, kultura, duhovnost… Njih prepoznaju po kapitalu koji im daje moć, bez obzira odakle potiče. Njihov osećaj i emocija prema "Vojvodini" su jednaki njihovom osećaju i emociji prema lanjskom snegu. Tako im je važno i znanje o njenoj prošlosti, kulturnoj i istorijskoj misiji. Oni imaju "talenat" za stvaranje ili primanje kapitala i kroz to vide i "Vojvodinu". I to je njihovo pravo u vremenu pragmatizma i porušenog vrednosnog sistema koji danas liči na fantastičnu, bajkovitu priču. Šta je njih briga ko su Luka Dotlić, Moša Čonkić, Ivan Hajtl, Mika Antić ili Pera Zubac, koji su sa mnogim drugim iz sveta umetnosti, slikarstva, književnosti, vajarstva, univerzitetskih profesora, davali duhovnost instituciji koja je bila miljenik naroda i vlasti, zbog čega je i iskovana floskula o FK "Vojvodini", Srpskom narodnom pozorištu i Matici srpskoj, svetom trojstvu srpske kulture i duhovnosti u Novom Sadu i Vojvodini.
Zato je krajnje vreme da oni koji su odbacili jedan vrednosni sistem u kome je duhovnost jedna od najznačajnijih niti jednog naroda, prestanu da se busaju argumentom koji njima ništa ne znači ili ga apsolutno ne razumeju. "Vojvodina" više ne stanuje u Matici srpskoj, njen život je samo loša kopija nekadašnjeg vrednosnog sistema i aluzija loše dramaturgije koja nema mesta u takvoj instituciji teatra kao što je Srpsko narodno pozorište. Neka smisle nešto što drugi nisu izmislili. Možda su mogli formirati nove klubove i tako pokazati moć svoga kapitala i statusa, kao što je to nekada učinio Željko Ražnatović sa svojim "Obilićem", a ne dirati nešto što nije njihovo delo, po cenu nestanka takve institucije kao što je "Vojvodina". Inspiracija njihovom novom delu može biti u korenima inostranog porekla podno Nikšića, Bobote, Karina…
Sa područja u kojima Srba nema više ili se tamo ne zovu Srbima, područja koja su podarila Novosađanima novu elitu koja će ih predstavljati, novu klasu da sa njima upravlja i da ih uči kako se spašavaju i koriste institucije koje su poput "Vojvodine" iznedrene, odnegovane i ljuljane tu u Srpskoj Atini.      

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak