Srpske banke u Mlađinom džepu

Tabloid 24.11.2008 18:04
Srpske banke u Mlađinom džepu


Guverner Dušan Vlatković je počeo "seču" banaka što je kasnije intenzivno nastavio Mlađan Dinkić, po dolasku nove vlasti. Nastojanja Beobanke osiguranja da se na bilo koji način dočepaju imovine Disbanke, a da praktično ne daju ništa je začetak "sistema" koji će u narednoj deceniji ojaditi još neke banke, ali i na hiljade malih ili većih preduzeća.



Iako nije studirao matematiku, guvener Mlađan Dinkić je primenio jedan od dva načina za rešavanje jednačina sa dve nepoznate: metoda postupnog približavanja. U ovom slučaju, ukidanje Izvozne banke je bio njegov cilj, više kao deo jednog šireg plana, nego što je sama banka baš nekome smetala.
Dakle, Dinkić je eliminisao Izvoznu banku metodom postupnog ukidanja! Izvozna banka je osnovana 1901. godine, druga po "stažu" u srpskom bankarstvu. To nije mnogo uticalo na njenu sudbinu jer je guverner pronašao razlog sličan onom u većem delu drugih banaka "spremnih za odstrel". Kada je doneo rešenje o ukidanju Izvozne banke prvi put, obrazloženje je bilo da ne ispunjava uslov, tada još Narodne banke Jugoslavije, da je svaka banka dužna da u svom poslovanju obezbedi da novčani deo akcijskog kapitala iznosi najmanje pet miliona američkih dolara u dinarskoj protivvrednosti po dnevnom srednjem kursu.
Vredi zapaziti da novi stav u članu 26. izmenjenog Zakona o bankama ne određuje po kojem se kursu utvrđuje dinarska protivvrednost dolara uplaćenog akcionarskog kapitala. To i nije propust da se u članu 18 izričito ne propisuje da novčani deo akcionarskog kapitala ne može biti manji od pet miliona dolara po kursu na dan uplate akcionarskih uloga. Stoga se i navedeni novi stav 26. može tumačiti tako da se dinarska protivvrednost uplaćenih akcionarskih uloga utvrđuje u USA dolarima po kursu na dan uplate dinarskih sredstava. Medutim, u navedenoj odluci NBJ izričito se propisuje "banke su dužne da u svom delovanju obezbede da novčani deo akcijskog kapitla iznosi najmanje pet miliona SAD dolara u dinarskoj protivvrednosti po dnevnom srednjem kursu".
- Ovakva odluka NBJ je u direktnoj protivnosti sa članovima 18. i 26. Zakona o bankama, kazao je Radislav Paunović, pomoćnik direktora Izvozne banke.
Radislav Paunović je tom prilikom još konstatovao "da ne spada u dobre poslovne običaje da se jednom data dozvola oduzima zbog promenjenog mišljenja stručnog aparata NBJ".
Odgovor Ustavnog suda je ubedljiv, naravno za naivne: da sud ceni kada je potrebna javna rasprava - odgovorila je Paunoviću dr Ljiljana Slavnić, sekretar Ustavnog suda Jugoslavije. Ustavni sud Jugoslavije obavestio je direktora Izvozne banke da predmet ustupa Ustavnom sudu Srbije.
Predmet prema Ustavnoj povelji, koji je bio dodeljen Saveznom ustavnom sudu ustupljen na dalji rad Ustavnom sudu Srbije - obavestio je predsednik Saveznog ustavnog suda Momčilo Grubač.
Žalio se, naravno Paunović i Ustavnom sudu Srbije. Na odgovor je čekao ravno četiri godine, a onda je obavešten da je predmet zastareo.
Tako je, nažalost, u međuvremenu "zastarela" tačnije ukinuta Izvozna banka. U vreme masovnog , "smaknuća" banaka od Mlađana Dinkića to više nije bilo ništa neobično.
   Krajnje mere - nevini u zatvoru Sistem ukidanja banaka, u slučaju JIK banke, "obogaćen" je posebnom metodom - nevini direktori u zatvor! Još je bilo vreme Miloševićeve vladavine, guverner je bio Dušan Vlatković koji je počeo "seču" banaka, što će kasnije intenzivno nastaviti Mlađan Dinkić, po dolasku nove vlasti. Pošto su ukazivali Narodnoj banci da su neopravdano izgubili dozvolu za rad direktor Miodrag Prica i pomoćnik Radisav Paunović pokazali su, dakle, "neposlušnost", nađena im je neka navodna greška, i odmah su privedeni u SUP. Tu su zadržani tri meseca! Bez izvinjenja, Prica i Paunović su pušteni, jer nije pronađena nijedna sitnica zbog koje bi bili u zatvoru. Posle su obojica shvatili: to ih vlast trenira na poslušnost! Posle toga, stvar je sa ukidanjem JIK banke bila završena, iako - iskreno rečeno - nije bilo nimalo razloga da je zadesi ta zlosrećna sudbina.
- Izgubili smo dozvolu za rad zbog toga što smo bili nelikvidni sedam dana - kaže Rade Paunović. -To je bilo na osnovu propisa o NBJ koji je doneo tadašnji guvener Dušan Vlatković. Onda nam je od maja 1998. godine vraćena dozvola. Tipičan je bio rezon: svi komitenti su za vreme dosadašnjeg gubitka dozvole napustili banku. Mi smo, ipak, radili sa građevinarima, i pokušavali na sve načine da "vratimo" banku. Imali smo presudu Saveznog suda, a uz to veliki kapital u robnim rezervama: zejtin, šećer, ukupan dug nama oko 100 miliona dolara! Zatim, uvozili smo, naftu za Jugopetrol, ukupan skor 67 miliona dolara, a kada tome dodamo i još neke obaveze države, u tom trenutku je to iznosilo 200 miliona američkih dolara.
Tako je, dakle, ukinuta JIK banka, koja je imala više od 25 hiljada kvadrata poslovnog prostora u sopstvenom vlasništvu! Dobrim poznavaocima prilika nije promaklo da je JIK banka prosečno godišnje imala 1,5 do 2,0 miliona DEM malograničnog prometa, najviše sa Italijom. Ukidanje banke je, sasvim logično, donelo probleme i na ovom planu.
Direktor JIK banke je bio Miodrag Prica od 1986. do 1996. godine. Rade Paunović je potom radio do 1999. godine, kada je Vlatković odlučio da ne poštuje odluku Saveznog suda i ukine banku. "Lakši trening" bio im je tromesečni zatvor, bez ikakve dokazane krivice.
To je bio uvod u ukidanje banaka. Podsetimo se samo da su instrukcije iz Vašingtona od takozvane "zloglasne četvorke" počele još pre pada Miloševićevog režima. Šta je tek čekalo banke kada je jedan od te "četvorke" došao na mesto guvernera, posle petooktobarskih događaja 2000. godine!  Prodaja ukinute banke  Disbanci d.d. je naprasno ukinuta dozvola za rad, ali se i dalje prodaje na bankarskim tenderima. Samo pola sata ranije Narodna banka Jugoslavije uspela je da spreči štedišu da uloži novac na štednju! Kako i zašto, objašnjava sledeći dijalog na šalteru u novobeogradskoj ulici Tošin bunar.
-Dobar dan! Hteo bih da uložimna štednju 60.000 dinara - rekao je čovek koji se predstavio kao penzioner. - Čuo sam da ste sigurna banka...
- Žao nam je gospodine, to više nije moguće. Upravo pre pola sata stiglo nam je obaveštenje Narodne banke da nam zabranjuje rad! Da nije bilo "više sile" iz najviše bankarske centrale neko bi mogao pomisliti da je službenica u "svađi" sa zdravom pameću, jer ne prima "čist" keš i to kada se malo ko odlučuje na štednju. Istina, objasnila je razlog koji je dosta nelogičan: centralna banka zabranjuje banci da prima dinarsku štednju, ali ona zabranjuje i samu banku, prvu u tadašnjoj Jugoslaviji kojoj je izrečena takva mera. Tako je, dakle, počelo. Posle osam godina, ukinuta još radi! Zapravo, samo jedan njen deo onaj u Kraljevu još se prodaje na tenderu, a posao nije završen, i pored svih donetih presuda. Nije, znači, bilo jednostavno ukinuti banku, pogotovo što je još na početku napravljeno niz grešaka.
Počelo je, inače, tako što su tajkuni, bez obzira na oblik i stil grabeža, pokušali da unište jednu dobru banku, verujući da će naići na mastan zalogaj, i uspeli samo u prvom. Najbolje je to opisao Šefkija Musić, akcionar Disbanke koji je tada izjavio: - Srećno vam bilo. Koljete dva vola za kilo mesa! Rezultat je katastrofalan. Uništena je i Disbanka i Beobanka osiguranje koje je nameračilo banku, i na kraju Beobanka u čijem je portfelju bilo Beobanka osiguranje.

Probni poligon za pljačku  

Da bi se razumeo ceo problem, treba se vratiti devet godina unazad kada navodna tranzicija u nas tek hvata zalet, a Beobanka osiguranje je ocenilo da je vreme za takav poduhvat na mikroplanu. Uz nagovor devet akcionara banke koji su osiguranju dali akcije, za navodnu pomoć u finansijskim teškoćama, tas na vagi kapitala se preko noći našao na strani Beogradskog osiguranja, čime ono postaje za minimalni procenat, ali ipak većinski gazda.
Gazda, dakle, hoće da spase banku i to tako sto će da preuzme svu njenu imovinu, promeni rukovodstvo i potpuno zanemari interes nekoliko stotina akcionara. Javljaju se, dakle "spasioci", osvedočenim sistemom kupuju potraživanja kao akcijski kapital, stičući pravo vlasništva nad bankom. Vojko Saksida tadašnji direktor Beobanka osiguranja je govorio: - Mi smo od prvog trenutka naše saradnje želeli da od Disbanke napravimo dobru banku. Do 1996. godine to je bila jedna od najuspešnijih banaka, a onda je dospela u teškoće. Želeli smo da sačuvamo banku i naš kapital u njoj.
- Koji crni kapital, samo su mahali praznim papirima. A ništa od onoga što je bilo predviđeno ugovorom o saradnji nisu ispunili, sem što su nam poverili depozit na mesec dana, pa povukli - odmah je konstatovao direktor Disbanke dr Milivoje Mrđenović.
Od tog trenutka, dakle, počinju nastojanja Beobanke osiguranja da se na bilo koji način dočepaju imovine Disbanke, a da praktično ne daju ništa. Da li je već tu začetak "sistema" koji će u narednoj deceniji ojaditi još neke banke, ali i na hiljade malih ili većih preduzeća? Vrlo brzo će se upravo to pokazati, pa je to upravo razlog da se detaljnije osmotri "slučaj" prve ukinute banke i prvi pokušaj da se imovina stekne kupovinom nenaplaćenih, a u ovom slučaju i nepostojećih potraživanja.
Baš nekako u to vreme, aktuleni guverner Narodne banke Jugoslavije Dušan Vlatković je predložio usvajanje principa da se nenaplaćeni dug ne može pretvarati u akcijski kapital, nego se vlasništvo može steći samo "živim" parama. Od nenaplativih potraživanja niko nema korist, sporovi oko većinskog paketa akcija traju u nedogled.

Sasvim normalno, sve to se događalo i u ovom slučaju. Između Beobanke osiguranja i Disbanke potekli su brojni sudski sporovi koji su se, uglavnom, završavali u korist Disbanke, što je već tada značilo da Osiguranje nije u pravu kada traži većinski paket akcija, a samim tim i vlast nad Disbankom i materijalnu imovinu. Zapravo devet akcinoara Disbanke je zaključilo da su prevareni, i potražili pravdu na sudu. Akcionari su dobili svih devet sporova! Osiguranje je od početka vodilo igru samo sa jednim ciljem: dokopati se imovine Disbanke. Tako je već na startu došlo do paradoksalne situacije: Ljubomir Milutinović, predsednik Upravnog odbora Beobanke osiguranja oglasom u novinama obavestio je da Disbanka ima skupštinu akcionara, a u ovoj banci niko to nije znao, uz to, skupština je zakazana u prostorijama Disbanke u ulici Tošin bunar 171, ali na toj adresi banke uopšte nama! Potom je oglasom na oglas reagovao direktor dr Milivoje Mrđenović, konstatujući da Osiguranje uopšte nije ovlašćeno da saziva skupštinu, i da najveći broj predloženih odluka nije u skladu sa tada važećim Zakonom o preduzećima i statutom Disbanke.
Sve ovo je ličilo na rat Beobanke osiguranja i Disbanke, ali se odvijalo na lokalnom planu, bez potezanja širih argumenata i uvlačenja drugih struktura. Jednostavno, i viši sudovi su presudili u svih devet sporova, u korist Disbanke, i po svoj logici trebalo bi da se nesporazumi završe. Ali, vraga! Tek sada na scenu nastupaju Beobanka i mnoge strukture koje stoje iza nje.

Prividni povratak Disbanke 

Posle tri presude Privrednog suda u Beogradu, u sporu s Beobanka osiguranjem, Disbanka je ponovo stekla većinski paket akcija. Najpre je Privredni sud poništio skupštinu Disbanke koja je održana u prostorijama Beobanke osiguranja, a koju je, kako je i najavio i održao navodni većinski vlasnik. Pokazalo se da je skupština bila nelegalna, pa su i njene tadašnje odluke bile nevažeće. Pored ostalog, poništena je odluka o smeni direktora dr Milivoja Mrđenovića, a samim tim i postavljenje Koste Sandića, stručnjaka Beobanke kome uopšte nisu ni dozvolili da uđe u prostorije ove banke, nego je kratko vreme upravljao - sa distance.
- Ni jedan od oko 2.500 komitenata nije napustio našu banku posle ujdurme - rekao nam je tada Mrđenović. - Radili smo sve vreme normalno, koliko je to bilo moguće, jer nam je većinski vlasnik pravio problem kod Službe platnog prometa. Ipak, svi naši vlasnici računa su mogli da podignu pare, bilo sa tekućeg ili žiroračuna u svako vreme.
Bilo je to, dakle, osnov da poveruju u Banci da se izvukla. Malo koje, međutim, znao da Beobanka kao lešinar, ne odustaje od plena! Dva dana pre kraja 1998. godine, kao grom iz vedra neba, rukovodstvo banke, kao i njene akcionare, pogodila je vest: Narodna banka Jugoslavije oduzela je Disbanci dozvolu za rad! Vraćamo se, dakle, na početak price. Iako je dinarsku štednju trebalo svećom tražiti, jer je retko ko i pomišljao na štednju u dinarima, službenica je morala da odbije klijenta sa, za to vreme pozamašnom sumom. Narodna banka apeluje na narod da štedi, pogotovo u dinarima, ali postoje i neki viši interesi Centralne banke i države (tako bar izgleda) da se štednja zabranjuje.
Koji interes? Čiji interes? Tada se još nije verovalo da je ovo prva u nizu banaka koje su nemilosrdno gašene i uništavane, pa se mnogo banaka nije ni preterano uzbuđivalo, verujući da će se ovaj nesporazum ispraviti.
Baš tako je izgledalo u prvo vreme. Nesporazum. Jer, malo koje očekivao ovakav ishod i posle svega što se događalo u sporu između Disbanke i Beobanke osiguranja, tim pre što su sve dosadašnje sudske presude išle u bančinu korist. Centralna banka je, međutim, oštro reagovala i donela rešenje kojim se Disbanci oduzima dozvola za rad, s tim da može da se žali Savetu NBJ, u roku od 15 dana od dana kada joj je dostavljeno.
Nigde, inače, u rešenju nije pisalo "da žalba ne zadržava izvršenje", kako se u takvim slučajevima obaveštava kažnjena strana, a sve filijale ZOP-a su dobile naređenje da obustave uplate i isplate preko ove banke! U to vreme većina banaka, naročito one najveće, danima je bila u totalnoj nelikvidnosti, ali njih nije ni na koji način, pogotovo ne ovako drastično, tretirala Narodna banka Jugoslavije. Disbanka je kažnjena zato što nije dozvolila stručnjacima NBJ da uđu u njene poslovne prostorije i obave kontrolu. To je, prema Zakonu o bankama i druigm finansijskim organizacijama - po članu 30. prekršaj koji povlači zabranu rada. Ali, u rešenju Centralne banke se, takođe, ističe da je kontrola došla dva dana kasnije i da joj je omogućen pregled poslovanja. To, izgleda, nije bilo dovoljno.
Neko će u prvi mah da kaže: pa ko im je kriv? Zašto nisu dozvolili kontroli NBJ da obavi posao na vreme? Jadac je u tome da je marionetski v.d. direktora Kosta Sandić namerno zadržao naloge Narodne banke Jugoslavije za toliko da kontrola ne bude obavljena na vreme! Sandića je, podsetimo se, izabrala za v.d. direktora "divlja" skupština koju je organizvaola Beobanka osiguranje, ali je nju Privredni sud poništio, zajedno sa svim odlukama, uključujući i onu o novom v.d. direktoru.

Kako rasturiti banku   

Ekspresna odluka o ukidanju dozvole Disbanci iznenadila je i ljude u ZOP-u, jer do tada nije često primenjivana. Od nekog je trebalo početi, a u Disbanci nikada neće saznati otkuda baš da je ona izabrana za početak.
Ako se može konstatovati da je početni impuls došao od halapljivih nastojanja Beobanke osiguranja da operu pare Beobanke i steknu neku imovinu, onda to, ipak, nije dovoljno objašnjenje. Zapravo, uz taj motiv pridodat je i jedan drugi: snaga uglednog primerka! Ovu konstataciju shvatiće vrlo brzo mnogi koji će se kasnije mesecima i godinama "pogoditi meteor" i celu firmu, bila to banka ili privredno preduzeće, pretvoriti u prah i pepeo, figurativno rečeno. Svuda se događalo to što i sa Disbankom.
- Znalo se da će argumenti Narodne banke Jugoslavije kasnije pasti na sudskim instancama i "organizatori" su računali na to - ispričao nam je tada Miloš Milić, ondašnji predsednik Upravnog odbora Disbanke. - Bilo je najvažnije u prvo vreme uništiti banku, rasterati komitente, a posle kad je stvar prošla, ostaje zgarište! Upravo se to događalo sa Disbankom. Jednostavno, oko 2.500 komitenata ostalo je bez šaltera, morali su da se orijentišu na druge banke, da bi uopšte mogli da posluju. U kasnijim događajima sudovi i tužilaštva bili su na strani banke, ali je Centralna uvek ostajala pri svome. Međutim, i kada je kasnije omogućeno poslovanje, praktično je to bilo nerealno, jer više nije bilo komitenata. To je bio najsigurniji način da se uništi banka i on je kako će se kasnije videti - široko primenjivan za vreme vladavine Mlađana Dinkića koja je došla sa petooktobarskim promenama.
Na primer, Disbanke vraćamo se opet iz samo jednog razloga. To je prva banka na kojoj je, ako se ta ko može reći, monetarna vlast u ime države - praktično demonstrirala model po kojem će srušiti tadašnje jugoslovensko, a u osnovi srpsko bankarstvo. Disbanka je uložila žalbu kada je Privredni sud poništio presudu u korist "Rad-komerca" (jednog od akcionara sa oko 11 odsto deonica) i Viši privredni sud je presudio u korist banke, čime je većinski procenat ponovo stao na njenu stranu. I, gle čuda, zastupnik Ljiljana Vasiljević, advokat, inače supruga Mirka Vasiljevića, što u ovoj situaciji nije nevažno, pokreće reviziju procesa, u našem haotičnom sudstvu. Za samo mesec dana, znači ekspresno, donosi se rešenje u njenu korist. Akcionari traže zaštitu od Saveznog suda koji donosi konačno rešenje u korist Rad-komerca.
Vredi u ovom trenutku podsetiti i na neke detalje koji su samo na izgled beznačajni, jer je reč o sumama i procentima od odlučujučeg značaja za status banke i osiguranja. Takođe, recimo Beobanka osiguranje, kao potencijalni kupac najavila spremnost za kupovinu akcija Disbanke u vrednosti od 7.196.309,55 dinara, koliko joj je trebalo da stekne odlučujući procenat u kapitalu od 5,1 odsto. Kada su, međutim, stručnjaci pregledali dokumentaciju, ispostavilo se da je Narodna banka Jugoslavije dala saglasnost na 7.180.000 dinara. Naizgled sitan iznos, nešto vise od 16.000 dinara, ali u kapitalnoj strukturi manji od 50 odsto. Dugo su u Beobanci osiguranju baratali pogrešnim, bolje reći lažnim brojkama, da bi navodno imali većinski kapital! Sami priznaju da ništa ne znaju. U zvaničnom izveštaju o odgovornosti menadžmenta Beobanke osiguranja stručni savetnik Beobanke Miodrag Stanković ukazuje na niz grešaka prilikom "saradnje" sa Disbankom. Ova iskrena i tačna analiza, pre svega puna samokritike, izazvala je pravi revolt (naravno neopravdan) protiv pomenutog stručnjaka Stankovića u samom Osiguranju. Najbolje je nema sumnje, samo citirati zaključke savetanika Beobanke, koji nedvosmisleno ukazuju na odgovornost pa ponegde i nespretnost "stručnjaka" Osiguranja koji u svojoj pohlepi nisu birali cilj i način kako do njega da dođu, makar uništili samu banku. - Ovo su samo - kaže Miodrag Stanković - neke od činjenica koje ukazuju da i menadžment Beobanke osiguranja snosi znatan deo odgovornosti za nastale probleme i sporove sa Disbankom i nekim njenim osnivačima (akcionarima), i da ga ne bi trebalo amnestirati od ogovornosti. Naravno, ovo je u nadležnosti predsednika Beobanke i Upravnog odbora Beobanka osiguranja.
Nastali problemi i sporovi sa Disbankom dosta ilustruju naš odnos prema instituciji akcionarstva. Svrha ulaganja kapitala u akcionarska društva je uvećanje kapitala osnivača (akcionara) putem dobiti, odnosno dividende, dakle angažovanje slobodnih sredstava kroz ovakav oblik ulaganja. Obavljanje određenih poslova i transakcija preko formiranog akcionarskog društva može da bude samo sekundaran, a ne primaran cilj. Čini se da je menadžment Beobanka osiguranje imao prvenstveno u vidu obavljanja značajnijih finansijskih transakcija preko Disbanke, a preko jedne banke kakva je ova to nije bi lo moguće. Ići na ovakvu koncesiju takođe je poslovni promašaj za koju odgovornost snosi Beobanka osiguranje.
Naš konačni zaključak je da je menadžment Beobanka osiguranje u realizaciji sa Disbankom ispoljio potpuni diletantizam i da je on proizveo probleme i sporove sa Disbankom i njenim osnivačem.
 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak