Заборављени мириси Београда: Душановац

Илустрована Политика 22.11.2008 15:22
Кафана „Соча” још се држи

Кафана „Соча” још се држи


Душановац је и пре рата, оног кад су нас савезници први пут бомбардовали, био познат по голубовима и голубарима: било је то, уз ону најомиљенију, такође весела сиротињска забава



По ком ли је Душану Душановац добио име? По цару? Неће бити. Лепша је помисао да је овом крају Београда име наденуто по неком сасвим обичном, душевном Душану. А опет, сигурно није по Душану Вулићу, таксисти и житељу Виноградске, потоње Улице Тодора Дукина, пореклом Далматинцу, кога је у претпоследњем тродневном савезничком бомбаровању, оном од 3. септембра 1944. године, стигла бомба код кафане “Струмица”. Јер, тај део града се тако звао много пре овог трагичног догађаја.

Никоме није јасно зашто су Британци свој смртоносни товар тада изручили на Душановац и на породилиште у Крунској? Па, ту и није било војних циљева: на Душановцу је живео обичан свет, а у Крунској су боравиле породиље, бебе, лекари и бабице. А, колико се зна, окупатор се баш и није претргао од дружења с београдском сиротињом, нити се тако често порађао. Ђаво ће га знати...

Постоји легенда која вели да је баш после тог бомбардовања, а не оног фашистичког, шестоаприлског, неко из Маринкове баре спевао песму “Лете штуке, лете авиони”, колико да разбије малер. Или то беху Цицварићи, у Шапцу?

Маринкова бара данас
(клик за увећање)
Кад су голубови престали да лете

За овим Душаном остали су удова и троје сирочади. Стеван, најстарији син, имао је тада тек дванаест година. Оца је упамтио. У кући су га звали Стева, а у крају су му наденули надимак Пеле. Он је, као и његов отац Душан, био таксиста. А и страсни голубар, као и многи Душановчани пре и после њега. По том Пелету прозвана је једна пасмина голубова, ваљда некакав српски високолетач или превртач.

Душановац је и пре рата, тог, кад су нас бомбардовали наши моћни савезници, био познат по голубовима и голубарима: била је то, уз ону, најпознатију, такође врло омиљена сиротињска забава.

Али, после тог 3. септембра, голубови први пут нису хтели да полете. Они који су се, ипак, винули у небо губили су се у његовом плаветнилу у потрази за мирнијим крајевима. Многи сматрају да је то био преломни тренутак у голубарској историји веселе градске периферије.

Маринкова бара некада
(клик за увећање)
Онде где су данас широке саобраћајнице аутопута, некада је текао поток: Душановчани су га звали Душановачки, а цепидлаке Мокролушки. Били су у праву и једни и други. Мокролушки је био весели поточић, а Душановачки би постајао тек кад би се излио и потопио потлеушице нанизане дуж свог тока.

На обали тог потока, мало скрајнута, налазила се знаменита кафана “Вис”, једини заиста признати центар Душановца. Јер, сви путеви водили су у њу, сваки повратак кући из ње. Тако би некако било и данас да се није збио други преломни догађај: Душановац је добио тролејбус, с последњом (Душановчанима првом) станицом и окретницом управо испред кафане “Вис”.

Тим поводом приређено је велико народно весеље, а данима доцније мудрији родитељи су послушну децу награђивали вожњом “тролом”, до града и натраг.

Онда су се вратили одбегли голубови. С њима су пристигли Бора Главоња, Мазало, Мандора, Шишмиш и остала братија. Тим поводом испеван је онај познати душановачки шлагер “Шишмиш, Бора и Мандора пију вино из лавора”. Замало евергрин. Игранке у сали спортског друштва “Партизан” достизале су врхунац управо извођењем ове композиције, уз неизоставну најаву: “Даме бирају.” Само је у таквим приликама будућим другарицама допуштано да, макар начас, буду даме. Па и да се тако осећају, бар док не почне туча која је, у локалним границама, имала значење фајронта.

А голубарство је захваљујући овој дружини, али и млађима - Келету, Прики, Мегезу, Чори, Зељи, Мајмуну и осталима - уместо најслађе забаве, постало највећи душановачки порок. Јер, кад би у касно пролеће почела сезона, све би се, сем голубова, забаталило. Почеле су и крађе, а с њима и крвава измиривања рачуна.

Пеле је успео да остане по страни. Истрајавао је у стварању своје сорте. И створио ју је. Иако је после његове трагичне смрти у саобраћајној несрећи установљена нека голубарска награда названа по њему, Стевану Вулићу, она је одавно заборављена, а његова пасмина голубова се искварила, ако већ није и сасвим нестала.

Аутопут је поделио Душановац бесповратно
(клик за увећање)
Страх од мрака

О добром и правовременом информисању Душановчана, све до своје смрти, старао се Ђура Новинар... покривајући и Пашино брдо. С пакетом новина у колпортерској торби ходао је улицама и виком најављивао долазак. Тај Ђура је измислио занимљиву игру, такорећи “новинску патку”. Наиме, с посебним уживањем би, међу праве најаве новинских вести, уденуо и неку измишљотину, па ког намагарчи. Што више жртава које би населе Ђуриној смицалици и што више веселе публике, то боље.

У то време нико није могао ни да сања да ће мали Миле Кос, за кога су сви били спремни да ставе руку у ватру да ће бити врстан фудбалер, постати врхунски југословенски спортски новинар и, на неки начин, помрачити Ђурину славу. А ево, и Миле је одавно већ у сасвим заслуженој пензији, у коју је отишао управо из редакције “Илустроване Политике”.

Било је то једног давног пролећа када су сви Душановчани уживали у млаким миришљавим предвечерјима: жене су износиле шамлице и хоклице пред куће, да би седеле и распредале о само њима знаним тајнама и, онако успут, посматрале како се живот котрља прашњавим улицама. Њихови мужеви заузимали су места у баштама “Струмице”, “Соче” и “Виса”, ако би се затекло које слободно. Деца су се одувек играла насред улице, на коловозу, јер су ту била најсигурнија.

Шипарице, оне које су тролејбусом одлазиле на “штрафту”, враћале су се кући увек у то време. У први сутон. Мада, њихов страх је био потпуно неоправдан, јер су их баш мангупи штитили од мангупа, као најрођеније сестре. Страх од мрака су им, с мање или више успеха, усађивале брижне мајке.

Онда је свему томе дошао крај. Био је то трећи велики лом у спокојном животу београдске периферије. Њену тишину и готово паланачки мир пресекао је - аутопут. Поделио је Душановац на два дела, и убио оба. Чак је и Маринкова бара остала с оне стране, као нека одсечена, усамљена и изгубљена циганска енклава испод солитера који су се на њу обрушавали одозго, с Вождовца.

Ни голубови нису хтели да лете изнад ужарених асфалтних трака, као да је аутопут својом ширином зајазио чак и само небо. Када су голубови по други пут почели да одлећу са Душановца, с њима је одлепршао и добар део његове душе.

Нови путеви старог Душановца
(клик за увећање)
Називи за збуњивање

Можда ће једном, кад буде довршена заобилазница, тај део аутопута постати обична броградска саобраћајница, па ће се и Душановац опет ушушкати као пре, у комаду?

Душановац захвата ону страну Пашиног брда и ову страну Вождовца. Пашино брдо је име добило по Селим-паши, познатом по надимку Српска мајка, јер је током његове управе у пашалуку изграђено много цркава: он је, наводно, радо одлазио на тефериче у тамошње винограде. Вождовац је назван по вожду Карађорђу, који је с тог брда, негде у висини Вождовачке цркве, командовао акцијама ослобађања Београда 13. децембра 1806. године, док су Мирко Апостоловић, звани Узун-Мирко, и буљубаша Конда, коме се не зна право име, с пет сулудих момака прескакали бедем како би побили посаду и јунацима Милоја Петровића отворили Савску капију, пет-шест километара даље одатле.

Иначе, Пашино брдо и данас неки називају Лекино брдо. Па иако многи верују да је оно тај назив добило по Александру Леки Ранковићу, то није тачно. Јер, само је Јосип Броз Тито стекао право да се за живота по њему називају улице, градови, реке и горе; остали су морали на то да причекају док их не благослови свети Петар. И кад је, оно, Краљеву накратко име промењено у Ранковићево, није потрајало. А тек после Брионског пленума...

Душановац је име добио као и Радмиловац (што је акроним од имена великих добротвора Радмиле и Милана Вучићевића, који су свој летњиковац крај смедеревског друма и 34 хектара воћњака и винограда 1937. поклонили Пољопривредној школи, саградивши успут и цркву код Стадиона ЈНА). Али, ко је био Душан, не зна се... осим да је био добар човек. Свеједно, ако делови Београда или његове улице почну да добијају имена по добрим људима, где ће нам бити крај.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak