Umeće življenja : Nameštaj sa fresaka

Politika 21.10.2008 12:51
Dogovor stolara i inženjera: Mladenko i Želimir

Dogovor stolara i inženjera: Mladenko i Želimir


Žarka želja i stručno znanje pomogli su šumarskom inženjeru iz Beograda da napravi replike srednjovekovnog srpskog nameštaja, prema fragmentima onog koji je video na našim freskama



Dugo je Beograđanin Želimir Marković maštao o tome da ostvari jedan nesvakidašnji, uzbudljiv san – da napravi nameštaj kakav je u Srbiji korišćen u srednjem veku. Radeći kao saradnik na Šumarskom fakultetu, imao je prilike da vidi materijal koji je još 1993. profesor Žikić pripremio za doktorat na temu srednjovekovnog nameštaja u Srba. Fasciniran njegovom lepotom i jednostavnošću, Želimir je poželeo da svojim trudom oživi taj deo naše nedovoljno poznate baštine. Ali, sama želja nije bila dovoljna, a ni stručno znanje inženjera obučenog za projektovanje nameštaja. Trebalo je savladati mnogobrojne sitne i krupne prepreke.

Da bi napravio precizne skice za izradu replika takvog nameštaja bile su mu potrebne mere. Od autentičnog srednjovekovnog nameštaja ništa nije sačuvano, pa je morao da se snalazi. Najpre je uz dozvolu profesora Žikića uzeo fotokopije iz njegovog doktorata u kojima je našao skice nameštaja koji se može videti na našim freskama. Recimo, sv. Luka, prema onome što se vidi na fresci, sedi na jednoj takvoj stolici, ali, kako odrediti njenu visinu i dužinu? Pomogao se podatkom koji je pronašao o prosečnoj visini tadašnjih ljudi, između 160 i 170 santimetara. Onda je, poredeći odnos siluete i podloge, preračunavao moguće proporcije stola, stolice, klupe... Mukotrpan posao, koji mu je predstavljao zadovoljstvo, jer ga je približavao onome što je želeo da ostvari.

Duborez na kruški

Razmišljao je i o tome koje bi drvo najviše odgovaralo – divlja trešnja ili kruška. Pošto trešnja ima uočljivu, pomalo nametljivu teksturu, opredelio se za krušku, pogodniju za ukrašavanje rezbarijom. I izrada duboreza je bila jedna od prepreka koju je trebalo rešiti. Želimir je inženjer, barata ciframa, a ne dletima. Zato se obratio duborescu Marku Mamiću koji je bio voljan da se ogleda u ukrašavanju takvih komada nameštaja. Kada je 2003. godine Šumarski fakultet obezbedio građu za budući nameštaj – put je bio otvoren...

U projekat se uključio i Mladenko Savković, stolar koji je trebalo da izvede zanatski deo, a to je izrada i sklapanje delova nameštaja klasičnim drvenim spojevima bez eksera, šrafova i ostalih metalnih spojki. Pokazalo se da je stolar Mladenko, kojeg sem zanatske veštine krase i umetničke sklonosti – autor je zbirke poezije – odličan izbor. Imao je nepogrešiv osećaj za finese neophodne da bi se izradio nameštaj koji je svojevremeno krasio dvorove, velmoške palate, crkve i manastire naših predaka.

Početak u znaku Bogorodice

Na samom početku čitavog posla dogodilo se nešto vrlo simbolično. Obrađujući drvo za naslon jedne stolice, stolar je uočio zatamnjenje koje je podsećalo na siluetu Bogorodice. Želimir je odlučio da od tog komada drveta naprave ikonu. Reljef ikone morali su da urade Želimir i Mladenko, jer je, na žalost, Marko, duborezac, iznenada umro.

Tako je posao šumarskog inženjera sa izrade projekta sa preciznim crtežima i merama proširen i na duborezačke radove. Nije ih bilo malo, budući da je urađeno osam bogato ukrašenih trpezarijskih stolica, veliki trpezarijski sto sa rezbarenom sofrom koja se na njega postavlja, masivna komoda, veliko ogledalo, čirak...

Iako je nameštaj srednjovekovni, motivi ukrasa izvedeni plitkim reljefom su stariji, i potiču iz vremena prvog ukrašavanja drvenih predmeta. Zanimljivo je da su mesta za stolom u srednjem veku bila utvrđena, i da je postojala muška i ženska strana. „Glavi” porodice, odnosno ugledniku, vladaru, pripadao je polukružni čeoni deo stola, a njegovoj supruzi i ostaloj ženskoj čeljadi suprotna, ravna strana. To se može videti i na freskama. Želimir ih je podrobno proučavao obilazeći naše crkve i manastire.

Kada neko od njegovih prijatelja prvi put vidi ono što su on i stolar Mladenko mukotrpnim četvorogodišnjim radom napravili, uvek se čuje isti zaključak – takav nameštaj trebalo bi da nađe svoje mesto u Hilandaru ili u nekom našem muzeju, kako bi svi mogli videti opipljivi deo naše istorije.

– Stvarajući ponovo deo materijalne kulture iz perioda ranog hrišćanstva u Srbiji, ljudima vraćamo dedovinu – ono što su nekad imali, pa na to zaboravili – s ponosom kaže Želimir, koji se zarad takve svoje ideje više godina odrekao gotovo svega što čini svakodnevni udobni život.Sve je bilo podređeno ostvarenju postavljenog cilja. Uveren je da bi nameštajoblikovan na isti način, ali nešto jednostavnije forme i od jeftinije jelovine, odlično mogao da se uklopi i u moderni ambijent. Bio bi to lep spoj savremenog i tradicionalnog, čemu se danas, uostalom, i teži.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak