Пустош под Авалом

Илустрована Политика 03.10.2008 17:50
Пустош под Авалом


„Шупљу стену”, некада најлепше дечје одмаралиште у земљи, уништила је људска небрига и прогутала природа. Обнова само једне зграде кошта двадесет милиона динара. Могло је бити и другачије, да се према државној имовини не односимо као према Алајбеговој слами



На сваком километру наилазите на жуту таблу на којој пише: предео изузетних одлика, Авала, трећа категорија, под заштитом државе. А поред пута, с обе стране, непрегледна колона свакојаког смећа. Посетиоци и мештани подавалских насеља ваљда се понашају у складу с најружнијом малограђанском логиком: важно је да је у мом дворишту чисто, а шта је испред капије - па, о томе нека држава води рачуна. Тако испада да је држава само себе обавестила да је Авала изузетна. За нас је, очигледно, само највеће брдо у околини.

Кад смо скренули ка одмаралишту „Шупља стена”, следио је шок за шоком. Путоказа за ово одмаралиште и овако нема, али за многе као да постоји нека само њима знана и видљива табла на којој пише: „Све што ти у кући не треба, дотерај ту. Туда и овако ретко ко залази, а и иструлиће и на крају ће га прогутати природа.”

Општина Врачар вратиће јој стари сјај
(клик за увећање)
А природа стварно гута. Под њеним необузданим налетом асфалтни пут постао је стаза, не већа од бициклистичке, кроз коју мало већи аутомобил тешко може да се провуче а да не буде изгребан. И, коначно, после неколико минута мучне вожње ето и Шупље стене, места на коме је радио први рудник олова и цинка, а потом пошто је затворен и пошумљен, направљено најлепше дечје одмаралиште у оној, великој држави. С главним објектом, бунгаловима, спортским теренима и три базена, различите величине, усред шуме. Кад је сада угледате , и то по белом дану, побегли бисте с тог места главом без обзира. Сабласно пусто, с урушеним грађевинама, изгледа као уклето.

У бунгаловима су до 2003. године биле избеглице. Као да су сви одатле нестали у трену, као да их је страшна олуја одувала у једном налету. На прагу отворених врата, једног од њих, стоји велика крпена лутка, чија је глава обмотана сјајном марамом. Унутра кревети с разбацаним душецима. На зиду тинејџерски постери. По поду разбацане ствари, пиџаме, хаљине, блузе. На прозору остала завеса. Улазак у сваки од бунгалова стеже стомак. По остављеним стварима покушавате да докучите какви људи су ту живели и питате се где су сада, да ли им је боље... Кад се отргнете од суморних мисли, схватате да се у тим бунгаловима могло пристојно становати. Сваки има купатило, предсобље с великим плакаром, велику собу и кухињу уз које се простире дрвена тераса с погледом на базене и спортске терене. Кажу да су златних седамдесетих ту долазили буџовани на „радне ручкове” и уживање.

Бунгалови после одласка избеглица
(клик за увећање)
Као да је бомба пала

Кад су избеглице изашле одатле, ту се више нико није помаљао. Осим помахниталих, безочних, ситношићарџија. Како другачије назвати оне који су сва, али буквално сва стакла, укључујући и огледала, поразбијали, однели или уништили све лавабое и ве-це шоље, нема ниједне славине, утичнице, сијалице, ни читаве разводне кутије за струју.

Њихов рушилачки пир није имао ко да спречи. Јер кад су отишле избеглице, „Шупљу стену” више није нико чувао. Као да више ником није требао спортско-рекреативни комплекс на дванаест хектара. Ни општини Врачар, којој припадају зграде, ни „Србијашумама”, чије је земљиште на којој су изграђене, ни школским установама, ни родитељима да се у друштву своје деце подсете срећних дана свог детињства.

Неким чудом на улазу у главну зграду стоји урамљена плава диплома коју је Градска конференција ССРН доделила општинском одбору покрета горана Врачар за изванредне резултате постигнуте у такмичењу месних заједница Београда, 1971. године. Падају ми на памет речи једног војвођанског политичара: „Није тачно да је у Титово време све било лоше. Па, ми још нисмо све ни окречили, што је тада направљено.” У унутрашњости зграде наилазимо на много мање срче и шута. Разлог откривамо на тераси. Двојица момака, Марко и Милан гомилу шута лопатама убацују у камион паркиран испод.

Бунгалови после одласка избеглица
(клик за увећање)
Почели су да раскрчују терен, кажу, пре десет дана. Неоштећене рамове за кревете изнели су напоље. Кисну.

- Све што је цело, износимо, па нека терају. Кад смо дошли, унутрашњост зграде изгледала је као да је у њу пала бомба - прича Марко. - У приземљу зграде нашли смо два убијена кера. Из соба се од трулих душека, и ко зна још чега, ширио несносан смрад. Мислим да овде годинама нико није живео. Ни скитнице. Не бих рекао ни да су долазили да се дрогирају. Шприцеве, као и лекове, нашли смо само у амбуланти.

Да није њих двојице једини живи створ кога смо срели била би изгладнела црно-бела мачка која нас је, мјаучући, пратила у стопу, све док нисмо сели у ауто. А једина цела, неоштећена ствар је пластична корпа за отпатке. Нашли смо је на ивици великог базена који живица, полако али сигурно, гута.

Највећи базен: у њему се „купају” жабе и инсекти
(клик за увећање)
Оживеће с пролећа

Ново руководство општине Врачар одлучило је да „Шупљој стени” врати стари сјај. Дакле, вратиће је деци која ће, како је и у Титово доба замишљено, у ову ваздушну бању, познату по „ружи ветрова”, долазити на излете и на рекреативну наставу. У обнову ће уложити 20,000.000 динара.

- Толико кошта само обнова главног објекта, површине 1.200 квадратних метара. До пролећа ће бити сређене спаваонице, кухиња, просторије за дневни боравак, поправљене све инсталације, кров и фасада зграде. Већ тада ће деца из обданишта и основних школа са Врачара моћи у „Шупљу стену” да дођу на рекреативну наставу. Моћи ће да користе спортске терене јер они нису много оштећени - каже Ђорђе Беламарић, члан општинског већа београдске општине Врачар. - Базени јесу проблем, посебно највећи који у ствари никада није ни радио. Као и бунгалови где морају да се реше и имовинско-правни односи. Ипак, чим завршимо главну зграду, почећемо и обнову осталих објеката. Настојаћемо да за овај посао нађемо приватног партнера, јер сама општина тешко да може све да исфинансира.

Марко и Милан данима чисте шут у главној згради
(клик за увећање)
Да је општина 2003. године платила чувара, сада би имала мање брига. Тек, родитељи предшколаца и основаца свакако ће се радовати да им деца на рекреативну наставу, уместо двадесет, не иду двеста-триста километара далеко од куће, у лошије услове а по цени од, бар, двеста евра за седам дана.

Искуство општине Врачар могло би да буде поучно за Спортско-рекреативни центар „Пионирски град” који се налази на најлепшој падини Кошутњака, на четрдесет хектара шуме и зеленила. Изградња овог центра у плућима Београда започета је 1947. године, а завршена 1976. Тада се у оквиру комплекса на површини од 7.500 квадратних метара изграђени ресторан и сала с 500 метара, амфитеатар са 600 места, двадесетак бунгалова. кабинети, учионице, дискотека, трим-кабинет, ликовни атељеи... По ономе што данас тамо можете да видите, ово изгледа као списак жеља. Неки од објеката су издати под закуп, избеглице још нису исељене из бунгалова, остало је нагризао зуб времена. Недавно је Горан Крецловић, члан Градског већа, на састанку са Бојаном Милићем, председником општине Раковица, рекао да ће град уложити знатна средства у реконструкцију „Пионирског града”, како би поново постао центар школског спорта у Београду и место где ће деца радо проводити летњи и зимски распуст. Крецловић је најавио рушење дотрајалих бунгалова, реновирање осталих, постављање видео-надзора и забрану уласка аутомобила на територију „Пионирског града”.


(клик за увећање)
Звездано у „Звезданом гају”

Дечји центар „Звездани гај” још је и најбоље прошао. Градске власти су у овом случају реаговале одмах по расељавању избеглица 2003. године. Све је обновљено и, по речима Снежане Петровић, директорке Предшколске установе „Звездара”, кроз овај центар годишње прође више од хиљаду и по малишана.

- Јесте град уложио средства али је једнако важно што и ми одржавамо објекте. Запослени о њима воде рачуна као о својој кући - истиче директорка Петровић.

За звездарске даровите предшколце у „Гају” се сваког месеца организује по једна радионица од оне за глуму до спортске, ликовне, музичке и породичне. Радионицама присуствују и родитељи. Уз отворене спортске терене, које би ваљало асфалтирати, на располагању су им и две сале.

- До 1994. године у „Звездани гај” су долазила деца и на екскурзије. Иако је зграда за њихов смештај, са сто кревета, такође обновљена 2004, још не можемо да примамо децу на ноћење. Тражили смо дозволу од Министарства просвете, али смо одбијени - каже Снежана Петровић. - Ми, међутим, не одустајемо. Поново ћемо урадити елаборат и опет тражити дозволу.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak